— Пазите сад, шапну Дик. Они су већ прилично замакли у шуму, њихов спас је само ако наставе да иду напред. Видите ли онај широки пропланак доле, испред нас, и, у средини, оних четрдесетак дрвета што изгледају као острво на њему? Е, ту би био њихов спас. Ако дотле стигну здрави и читави, покушаћу да их обавестим. Али ми је срце пуно слутње; њих је само седам, против толиких, и они носе једино самостреле. Дугачки лу̑кови, Џоне, увек имају превагу.
За то време Селден и његови људи пели су се путањом, несвесни опасности која им је претила, и брзо су се приближавали. Једном се чак и зауставише и скупише у гомилу, као да ослушкују и показују на нешто. Али то што је привлачило њихову пажњу било је далеко, тамо преко равнице — потмула грмљавина топова, која је, с времена на време, ношена ветром, допирала до њих и сведочила о великој бици. То је, разуме се, било важно, јер ако се глас топова могао чути у Танстолској Шуми, значи да се борба помицала на исток и да је, према томе, дан био рђав за сер Денијела и лордове Црвене руже.[6]
Али ускоро мала чета опет пође напред и стиже до сасвим отвореног, вресовитог дела пута, где је шума само једним језичком допирала до њега. И баш у тренутку кад су били према том језичку једна стрела блесну у лету. Један од људи диже руке увис, коњ му се пропе, и оба падоше на земљу. Чак и оданде где су лежали, Дик и Мечем могли су да чују жагор људских гласова. Могли су видети уплашене коње како се пропињу и како, кад је чета дошла себи после првог изненађења, један човек силази с коња. Друга стрела, са нешто веће даљине, севну у широком луку; и други јахач паде у прашину. Човек који је покушао да сјаше испусти дизгине, коњ му појури у галопу, вукући га путем за ноге, дрљајући њиме по камењу и ударајући га копитама. Четворица која су још била у седлу одмах се раздвојише и растурише. Један окрете коња и, уз врисак, појаха према скели; остала тројица, са отпуштеним дизгинима и огртачима који су лепршали, јурнуше у галопу путем који се спуштао од Танстола. Поред сваког шумарка били су изложени стрелама. Убрзо паде један коњ, али јахач устаде и потрча за својим друговима, све док и њега не обори стрела. А затим паде и други човек, и други коњ; и од целе чете остаде један једини човек, и он без коња. Топот три коња без јахача, који су одјурили у разним правцима, брзо изумре.
За све ово време ни један од нападача није се показивао. Овде-онде дуж путање трзали су се у самртним мукама коњ или човек; али се нигде из заклона не појави милостив непријатељ да им прекрати муке.
Једини човек који беше остао стајао је, пометен, на путу поред свог палог коња. Он је стајао баш према широком пропланку, у чијој се средини, као зелено острво, налазио шумарак на који је Дик показао. Био је, можда, на двеста метара од места где су Дик и Мечем лежали скривени; они су га јасно видели како гледа око себе у самртном страху. Али се ништа не деси; он се охрабри и брзо скиде самострел с рамена и затеже га. Дик по неком његовом покрету познаде да је то Селден.
На овај знак отпора, из шуме, са свих страна, одјекну смех. Најмање двадесет људи — јер је ту била највећа заседа — учествовало је у овом свирепом смеху. Затим једна стрела блесну преко Селденовог рамена; он скочи и узмаче мало назад. Друга стрела забоде му се поред пете. Он потрча да се заклони. Трећа му пролете поред лица и паде иза њега. Опет се зачу гласан смех, који одјекну на све стране, из разних честара.
Било је јасно да су се нападачи играли с њим, као што су се људи у оно време играли с јадним биковима, или као што се још и данас мачка игра с мишем. Борба је већ била завршена. Мало подаље на путу човек у зеленом оделу већ је мирно скупљао стреле. И они су сада злурадо уживали у мучењу сиротог грешника и сабрата.
Селден то најзад схвати; он цикну од љутине, упери самострел и одапе стрелу насумце према шуми. Срећа га послужи, и из шуме се зачу слаб јаук. Селден затим баци самострел на земљу и поче трчати уз пропланак, у правој линији према Дику и Мечему.
Стрелци Црне стреле почеше сада озбиљно да гађају. Али, тако им је и требало! Пропустили су прилику; и сада је већина њих морала да нишани према сунцу. А Селден је, у трку, кривудао час лево час десно, да би их збунио и избегао њихове стреле. А што је најважније, он је бежањем уз пропланак изиграо њихове припреме; тамо више није било стрелаца, јер је онај кога је Селден мало пре убио или ранио био последња заседа. Ускоро постаде очигледно да је међу онима у шуми настала пометња. Пиштаљка се зачу трипут, затим двапут. Чу се поново и с другог краја. Шума је са обе стране пута била испуњена гласовима људи који су се пробијали кроз жбуње. Уплашен јелен истрча на чистину, стаде за тренутак на три ноге, са уздигнутом главом, а затим се у скоку поново изгуби у жбуњу.
Рат између куће Јорка и куће Ленкастера био је познат и као рат између Црвене и Беле руже. (Прим. ур.)