— Клипзби, повика он, иди у замак и позови и сва друга оклевала. Бојер ће вам дати грудњаке и шлемове. Морамо одјахати пре вечерњег звона[3]. Постарај се за то. Онај који последњи стигне код црквене капије извући ће од сер Денијела. Добро се постарај за то! Знам те као никоговића. Нанси — обрати се затим једној жени — да ли је стари Еплјард горе на имању?
— Сигурна сам да је на својој њиви, одговори жена.
Група се разиђе; Клипзби оде полако преко моста, а Бенет и млади Шелтон одјахаше заједно кроз село, поред цркве.
— Видећете старо гунђало, рече Бенет. Он ће потрошити више времена у гунђању и брбљању о Хенрику Петом него што би човеку требало да поткује коња. А све због тога што је учествовао у француским ратовима!
Кућа којој су се упутили била је на крају села и стајала је сама међу јоргованима; а иза ње, на три стране, простирала се ливада, која се издизала према ивицама шуме.
Хеч сјаха, закачи дизгине за ограду и заједно с Диком оде низ поље до места где је стари војник окопавао купус, који му је досезао до колена, и, с времена на време, старачким гласом, певао одломак неке песме. Цело му је одело било од коже, само је кукуљица са колиром била од црне чоје и везана црвеном врпцом; лице му је, и по боји и по борама, било слично ораховој љусци. Али су му старе сиве очи још увек биле бистре и вид још увек оштар. Да ли је био глув или је можда сматрао да је за једног старог стрелца из битке код Азенкура[4] испод достојанства да се осврће на таква узнемиравања, тек, изгледало је да га се ни досадни звуци звона на узбуну ни прилажење Бенета и младића нимало не тичу; и даље је упорно копао и певао танким и дрхтавим гласом:
— Еплјарде, рече Хеч, сер Оливер вас поздравља и наређује вам да овога часа одете у замак и преузмете команду.
Старац диже очи.
— Божја вам помоћ, моји господари! рече он, смешећи се. А куда одлази господин Хеч?
— Господин Хеч одлази за Кетли, са свима коњаницима које имамо, одговори Бенет. Изгледа да предстоји битка, и мој господар шаље појачање.
— Збиља, одврати Еплјард. А колико ми посаде остављате?
— Оставићу вам шест добрих људи, па још и сер Оливера, одговори Хеч.
— То неће сачувати замак, каза Еплјард. Тај број није довољан. Требало би их четрдесет да бисмо били сигурни.
— Па баш зато смо и дошли к вама, старо гунђало! одговори Хеч. Ко би други сем вас могао ишта учинити у таквом замку са таквом посадом?
— Дабоме, кад почне да жуљи, онда се сетите старе ципеле, одврати Еплјард. Нема међу вама човека који може да јаше коња или да држи убојну секиру; а што се тиче стрељачке вештине — тако ми светога Михаила! — кад би се нешто стари Хенрик Пети вратио, стао би и пустио вас да гађате у њега, по ништавној цени, као на вашару, четврт пенија за сваки хитац!
— Није истина, Ниче, има их и сада који знају добро да затегну лук, каза Бенет.
— Да добро затегну лук! узвикну Еплјард. Да! Али ко уме да погоди далек нишан? За то треба добро око и паметна глава. Шта бисте ви назвали далеким нишаном, Бенете Хече?
— Па, поче Бенет, осврћући се унаоколо, далек нишан би био одавде до шуме.
— Да, то би био прилично далек нишан, рече стари војник; затим се окрете, наднесе руку над очи и загледа се у даљину.
— Шта гледате? упита Бенет уз полупригушени смех, Да не видите Хенрика Петог?
Стари ратник је гледао у брдо и ћутао. Сунце је обасјавало стрме ливаде; неколико белих оваца мирно је пасло; у даљини чуло се брујање звона.
— Шта то гледате, Еплјарде? упита Дик.
— Птице, одговори Еплјард.
И заиста, изнад шуме, тамо где се она клинасто спуштала међу ливаде и завршавала са два дивна зелена бреста, отприлике за један стреломет од поља где су се они налазили, јато птица је летело тамо-амо, у очитој пометњи.
— Зашто гледате птице? упита Бенет.
— Ех, и ви сте ми неки искусан ратник, господине Бенете, одговори Еплјард. Птице су добра стража; у шумским крајевима оне су у првој борбеној линији. Рецимо да је наш логор овде и да се кроз шуму прикрадају стрелци да нас уходе, вама би птице узалуд показивале да су они тамо.
— Ех, старо гунђало, рече Хеч, у овом тренутку су нам најближи сер ДениЈелови људи у Кетлију. Ви сте овде сигурни као у Лондонској Кули; међутим, ви плашите човека због неколико зеба и врабаца.
— Како то говорите! подсмехну се Еплјард. Колико би ниткова дало оба своја ровашена уха да убију ма којег од нас двојице! Светога ми Михаила, Бенете, они нас мрзе као два твора!