Селден је и даље трчао; стреле би с времена на време полетеле за њим, али га ни једна још не беше погодила. Изгледало је да ће им умаћи. Дик је држао запет самострел, готов да му притекне у помоћ; чак је и Мечем, заборављајући на своје интересе, био на страни бегунца. Оба младића су дрхтала од узбуђења.
Био је на педесет корака од њих кад га једна стрела погоди и он паде. Одмах се диже; али је сада трчао поводећи се и, као слеп, скрете са свог правца.
Дик скочи на ноге и махну му руком.
— Овамо! викну он. Овуда! Овде је помоћ! Хеј, трчи, друже, трчи!
Али баш у том тренутку стрела погоди Селдена у плећку пробивши му скроз панцирску кошуљу, и он паде мртав на земљу.
— Ох, јадни човек! узвикну Мечем и склопи руке.
Дик је стајао као скамењен на брду: згодна мета за стрелце.
Он би сигурно брзо погинуо; али су стрелци били љути сами на себе и нису га примећивали. Одједном се из једног краја шуме, сасвим близу младића̑, зачу заповеднички глас Елиса Дакворта:
— Држите га! Не гађајте га! Ухватите га живог! То је млади Шелтон — Харијев син.
Одмах затим зачу се неколико пута оштар писак пиштаљке, и он би поновљен на једном даљем месту. Пиштаљка је, изгледа, била убојна труба Џона Осветника, помоћу које је он издавао своја наређења.
— Ах, да зле среће! узвикну Дик. Свршено је с нама. Брзо, Џоне, хајдете брзо!
Оба младића се окретоше и почеше да трче кроз проређену јелову шумицу која је местимично покривала врх брда.
6.
Било је већ крајње време да беже. Дружина Црне стреле приближавала се са свих страна брду. Неки су — зато што су били бољи тркачи или што су имали чист простор испред себе — далеко одмакли испред осталих и били већ близу циља; неки су се пак држали долине, распоредили се с леве и десне стране и заобишли младиће.
Дик се сјури у најближу шуму. Био је то висок храстов гај, са чврстим тлом и без шибља, а пошто се налазио на низбрдици, младићи су брзо одмицали. Затим наиђоше на мањи пропланак, али га Дик избеже и удари лево. Два минута доцније искрсну иста сметња, коју младићи избегоше на исти начин. И тако је испало да су се младићи идући стално лево све више и више приближавали главном друму и реци коју су били прешли пре сат-два, док је већина њихових гонилаца ишла десно и трчала према Танстолу.
Младићи се зауставише да одахну. Никакви звуци потере нису се чули. Дик прислони ухо уз земљу, али ни тада ништа не чу; истина, у шуми је још јако дувао ветар, па је тешко било поуздано утврдити.
— Напред! узвикну Дик. И они, ма да уморни — а Мечем још и са повређеном ногом — скупише све своје снаге и опет појурише низ брдо.
Три минута доцније пробијали су се кроз ниско зимзелено шибље. Високо дрвеће образовало је изнад њих лиснат кров. Гај је имао стабла права као стубови и био висок попут катедрале; изузев трњака, кроз који су се младићи тешко пробијали, био је лако пролазан и тле му је било обрасло зеленом травом.
На другом крају, пробијајући се кроз последње остатке зимзелена, они поново набасаше на таман пропланак гаја.
— Стој! викну неки глас.
И ту, између огромних стабала, угледаше на двадесет корака испред себе неког снажног човека у зеленом оделу, задиханог од трчања, који одмах запе стрелу и упери је у њих. Мечем врисну и стаде. Али Дик се не заустави; он у трку извуче каму и кидиса на стрелца. Овај, да ли од изненађења због овог смелог напада, да ли због тога што му је тако било наређено, тек, не одапе стрелу. Стајао је неодлучан; и није још стигао ни да дође себи, кад га Дик ухвати за гушу и баци о ледину. Стрела, уз гласан звекет, паде на једну страну, лук на другу. Разоружани стрелац шчепа свог нападача; али кама двапут блесну и двапут се спусти. Чу се кркљање. Затим Дик устаде на ноге. Човек је лежао непомично, убоден камом у срце.
— Напред! каза Дик и опет поче да јури низ брдо. Мечем је трчао за њим. Али мора се рећи да су сада споро одмицали, пошто су били уморни и нестајало им даха. Мечем је осећао страшне пробаде и у глави му се вртело. Дикова колена била су као од олова. Али су и даље трчали с несмањеном упорношћу.