Најзад стигоше на ивицу гаја, који се одједном завршио; и ту, на неколико метара испред њих, налазио се главни друм између Ризингема и Шоребаја, који се на овом месту пружао између два висока зида шуме.
Кад угледа друм, Дик застаде. И чим престаде да трчи, зачу неку неодређену грају, која је брзо постајала све гласнија. У почетку је личила на хуку јаког ветра, али ускоро постаде одређенија и претвори се у коњски топот. Убрзо иза кривине изби цела чета наоружаних људи, која брзо пројаха поред младића и ишчезе. Коњаници су јахали вратоломном брзином, као да им је живот у опасности, и у потпуном нереду. Неки су били рањени; поред њих су галопирали коњи без јахача са крвавим седлима. Било је очевидно да су то бегунци из велике битке.
Одјурили су у правцу Шоребаја. Бука коју су изазвали пролазећи једва је е почела да се стишава, кад се зачу нов топот коњских копита који је допирао из истог правца одакле су и они дошли, и један бегунац прокаса друмом; овога пута усамљен јахач и, судећи по сјајној униформи, човек високог ранга. Одмах за њим јурило је неколико коморџиских кола. Коморџије су шибале коње као да су у смртној опасности. Мора да су били побегли још рано ујутро; али њихов кукавичлук није их водио спасењу. Јер, баш у тренутку кад су били према месту где су, чудећи се, стајала два младића, кола престиже неки човек у старом оклопу, очито ван себе од љутине, и дршком од сабље поче да удара коморџије. Неки поскакаше с кола и побегоше у шуму; друге, који су и даље седели у колима, ударао је сабљом и гласом који једва да је личио на човечији, називао их кукавицама.
За све то време хука и бука из даљине појачавала се; клопарање кола, топот коња, вика људи, велика граја, у којој се нису могле разабрати речи — све се то, ношено ветром, све јаче чуло. Било је јасно да друмом наилази, као поплава, разбијена војска.
Дик је стајао тужан. Мислио је да иде друмом до пута за Холивуд, али сад је морао да мења свој план. Што је најважније, препознао је заставе лорда Ризингема, и знао је да се битка свршила рђаво по ружу Ленкастера. Да ли је и сер Денијел ступио у битку, да ли и он сада бежи, да ли је и он пропао? Или је, можда, прешао на страну Јорка, и тако укаљао своју част. Био би то сраман избор.
— Хајдемо, рече он строго. Затим се окрете и пође кроз шуму, док је Мечем храмао за њим.
Неко време су ишли ћутећи. Дан је био на измаку; сунце се спуштало у равницу иза Кетлија. Врхови дрвећа изнад њихових глава преливали су се у златножутој боји; сенке су постајале тамније и беше захладнело.
— Кад би било штогод да се поједе! узвикну изненада Дик и застаде.
Мечем седе и поче да плаче.
— Ви плачете због вечере, а кад су били у питању људски животи, ваше срце је било прилично тврдо, рече Дик презриво. Ви имате на души седам људи, господине Џоне; ја вам то никад нећу опростити.
— Седам људи на души? узвикну Мечем, гневно погледавши у Дика. А ви? Ваша кама је још црвена од крви оног човека. Зашто сте убили оног јадника? Он је био запео своју стрелу, али је није одапео. Држао вас је у својим рукама, али вам је штедео живот! Коликогод је храбро убити једно маче, толико је исто храбро убити и човека који се не брани.
Дик је био запањен.
— Убио сам га поштено. Трчао сам према њему, ма да је уперио стрелу на мене, узвикну он.
— То је био кукавички напад, одговори Мечем. Ви сте простак и грубијан, господине Диче; ви се користите преимућством. Кад би наишао неко јачи, ви бисте му се улагивали! Ви не марите за освету, за смрт вашег оца, која је неосвећена, за његову јадну душу, која вапије за правдом. Али ако вам падне шака неко слабо створење, којем недостаје вештина и снага и које би хтело да се спријатељи с вама, ви одмах о земљу с њом!
Дик је био сувише љут да би приметио оно „с њом“.
— Бога ми, ово је већ прешло сваку меру! узвикну Дик. Један од двојице мора бити јачи, и тај обара слабијег, и слабији добија оно што и тражи. Ви заслужујете батине, господине Мечеме, за своје ружно понашање и незахвалност према мени. И оно што заслужујете, то ћете и добити.
Дик, који је и у највећој љутини изгледао хладнокрван, поче да откопчава каиш.
— То ће вам бити вечера, рече он грубо.
Мечем престаде да плаче; био је блед у лицу, нетремице је гледао у Дика, али се не помаче. Дик коракну према њему витлајући каишем. Затим стаде, збуњен крупним очима и мршавим, уморним лицем свога друга. Његова одлучност попусти.
— Признајте да сте били криви, рече он несигурним гласом.
— Нећу, рече Мечем. Ја сам био у праву. Хајдете, грубијане! Ја сам хром, уморан, не браним се. Никад вам нисам учинио ништа рђаво. Хајде удрите ме, кукавицо!