На ово последње изазивање Дик подиже каиш. Мечем уздрхта и сав се згрчи од страха; тако је жалосно изгледао у том ставу да његов друг ни овог пута не имаде срца да га удари. Каиш паде поред њега. Стајао је неодлучан и осећао да изгледа врло глуп.
— Куга вас однела! узвикну он. Кад сте већ тако слабе руке, иио не зауздате мало језик. Али ја бих се пре обесио него што бих вас истукао! и он понова опаса каиш. Тући вас нећу, настави он, али опростити — никада. Нисам вас познавао; били сте непријатељ мога господара, позајмио сам вам свог коња, појели сте мој ручак, а назвали сте ме разбојником, кукавицом и грубијаном. Да, сто му громова! Дара је превршила меру! Изгледа да је велика ствар бити слаб. Ви можете да чините најгоре ствари на свету, а да вас нико не казни; можете да украдете човеку оружје у часу нужде, и човек не сме да вам га узме натраг. Јер, забога, ви сте слаби! Да, и, према томе, кад неко насрне на вас са копљем и виче да сте слаби, ви га морате пустити да вас прободе! Глупости! Будалаштине!
— На ипак ме не бијете, примети Мечем.
— Нећу да вас бијем, рече Дик. Нећу. Преваспитаћу вас. Мислим да сте рђаво васпитани; али има у вама и нечег доброг. Ја бих се, ван сваке сумње, удавио у реци, да ме ви нисте спасли. Да, то сам био заборавио; и ја сам незахвалан као и ви. Али, хајдемо. Ако желимо да стигнемо у Холивуд ноћас или сутра ујутро, онда треба да пожуримо.
Али ма да је Дик био повратио своје добро расположење, Мечем му није ништа опростио. Дикова грубост, сећање на стрелца кога је овај убио и, пре свега, слика уздигнутог каиша — то су биле ствари које се лако не заборављају.
— Захваљујем вам из учтивости, рече Мечем. Али, стварно, радије бих да сам нађем свој пут господине Шелтоне. Шума је велика: молим вас, нека сваки изабере свој пут. Ја вам дугујем ручак и поуку. Збогом.
— Добро, узвикну Дик. Ако је то ваша жеља, нека буде тако и нека вас ђаво носи!
Окретоше се један од другог и сваки пође својим путем, не мислећи на правац, већ једино на своју свађу. Али Дик не одмаче ни десет корака, кад га Мечем зовну по имену и потрча за њим.
— Диче, рече он, није лепо да се тако непријатељски разиђемо. Пружам вам искрено и пријатељски руку. За све што сте учинили за мене и помогли ми, много вам захваљујем, не из учтивости, већ од свег срца. Остајте збогом.
— Добро, друже, одврати Дик, рукујући се с Мечемом. Желим вам да срећно прођете и да брзо стигнете на циљ. Али сумњам у то. Сувише сте велика свађалица.
И тако се растадоше и по други пут. Али сад је Дик био тај који је потрчао за Мечемом.
— Ево, рече он, узмите мој самострел. Не смете ићи ненаоружани.
— Самострел! узвикну Мечем. Не, младићу, ја нити имам снаге да запнем лук нити вештине да нишаним њиме. То не би била никаква помоћ за мене, добри младићу. Ипак вам захваљујем.
Већ је била пала ноћ, и они, испод дрвећа, нису више видели лица један другом.
Ићи ћу мало с вама, каза Дик. Ноћ је мрачна. Хтео бих да вас изведем на пут. Имам предосећање да бисте, вероватно, залутали.
Не говорећи више ни једне речи, он пође напред, а Мечем за њим. Мрак је постајао све гушћи; овде-онде, на пропланцима, видели су небо, посуто ситним звездама. У даљини се чула, ма да већ веома слабо, бука разбијене ленкастерске војске, од које су се младићи сваким кораком све више удаљавали.
После пола сата хода без икаквог разговора наиђоше на широк пропланак обасјан звездама, обрастао у врес и папрат и прошаран погдекојим тисовим шумарком. Овде се зауставише и погледаше један у другога.
— Јесте ли уморни? упита Дик.
— Да, врло сам уморан, одговори Мечем. Чини ми се да бих могао да легнем и да умрем.
— Чујем жуборење неког потока, рече Дик. Хајдемо напред, врло сам жедан.
Терен се благо спуштао. И доиста, у подножју наиђоше на мали жуборав поток, који је текао између врба. Обојица се спустише поред једног вира и напише се воде до миле воље.
— Диче, рече Мечем, није суђено. Ја даље не могу.
— Видео сам једну јаму кад смо се спуштали, каза Дик. Хајдемо тамо да спавамо.
— Пристајем од свег срца! узвикну Мечем.
Јама је била песковита и сува; кудраве купине, које су висиле са једне њене ивице, пружале су делимичан заклон. Два младића легоше тесно један уз другог да би им било топлије. Више нису мислили на своју свађу. Сан их је брзо савладао и мирно су се одмарали у росној и звезданој ноћи.
7.
У зору се пробудише; птице се још не беху сасвим распевале, већ су само овде-онде цвркутале на дрвећу. Сунце још није било изашло, али се источна страна неба преливала у величанственим бојама. Полугладни и преморени, лежали су не мичући се, обузети некаквом блаженом млитавошћу. И док су тако лежали, звук неког звона одједном им допре до ушију.