— Звоно! повика Дик и седе. Да ли је могуће да смо тако близу Холивуда?
Мало доцније звоно опет зазвони, овога пута нешто ближе. И од тада је, с времена на време, стално се приближујући, звонило у тишини јутра.
— Шта ли му ово значи? упита Дик, који се беше потпуно расанио.
— То неко иде, одговори Мечем, и звоно звони при његовом ходу.
— Тако је, рече Дик. Али, због чега? Шта ради тај у Танстолској Шуми? Џоне, додаде он, смејте ми се ако вам је воља, али мени се не свиђа тај потмули звук.
— Да, рече Мечем, и глас му задрхта. Он има нечег тужног у себи. И да није свануло...
Али баш тада звуци звона постадоше све чешћи и све ближи, затим одјекну један снажан звук и опет настаде тишина.
— Изгледа као да је носилац звона трчао неко време, а затим прескочио поток, примети Дик.
— Сад опет почиње полако да корача, рече Мечем.
— Не, одговори Дик. Не тако полако, Џоне. То је човек који иде врло брзо. Човек који се боји за свој живот или се жури због неког посла. Чујете ли како се звук нагло приближује?
— Сад је сасвим близу, рече Мечем.
Стајали су поред ивице јаме; а пошто се она налазила на извесној узвишици, могли су видети већи део пропланка, све до густе шуме која га је окружавала.
При јутарњој светлости видела се бела путања која је кривудала између вресова. Пролазила је неких сто корака далеко од јаме и ишла целом дужином пропланка, источно и западно. Судећи по њеном правцу, Дик закључи да путања води више-мање право ка замку.
Нека бела прилика изађе из шуме и појави се на путањи. Она застаде за тренутак као да разгледа унаоколо. А затим, спорим кораком, сасвим погурена, поче да се приближује преко пропланка. При сваком њеном кораку звоно је звонило. Лице јој се није видело; бела кукуљица, без отвора за очи, прекривала јој је главу. По њеном кретању изгледало је да пипа путању штапом. Леден страх обузе младиће.
— Губавац! рече Дик промукло.
— Његов је додир смртоносан, додаде Мечем. Бежимо.
— Не, одговори Дик. Зар не видите? Он је потпуно слеп. Штака му служи као водич. Будимо мирни; ветар дува према путањи, он ће проћи мимо нас и неће нам учинити никакво зло. Јадник, он пре заслужује наше сажаљење!
— Сажаљеваћу га кад прође, одговори Мечем.
Слепи губавац био је сада на половини путање према њима, и у том тренутку сунце изађе и обасја његово покривено лице. Био је то висок човек пре него што га је ова одвратна болест погрбила, чак је и сада корачао крепким кораком. Тужно звоњење његовог звона, лупкање штапа, кукуљица преко лица и сазнање да је не само осуђен на смрт и патњу него да му је ускраћен и сваки додир с људима, испуни младиће страхом. И са сваким кораком којим се губавац приближавао њима њихова храброст и снага су се смањивали.
Кад је дошао отприлике на висину на којој је јама, он застаде и окрете се лицем према младићима.
— Очувај нас, богородице! Он нас види! рече тихо Мечем.
— Ћутите! шапну Дик. Он то само ослушкује. Он је слеп, будало!
Губавац је гледао или слушао, једно или друго, неколико секунди. Затим поново пође, али ускоро опет застаде, опет се окрете и изгледало је као да гледа у младиће. Чак и Дик пребледе као смрт и затвори очи, као да би га и само гледање заразило. Али ускоро звоно опет зазвони и овога пута губанац, без икаквог даљег оклевања, пређе остатак пропланка и ишчезе у шуми.
— Видео нас је, рече Мечем. Заклео бих се.
— Којешта! одговори Дик, повративши мало храброст. Он нас је само чуо. Био је у страху, јадник! Да сте ви слепи и да ходате у вечитом мраку, и ви бисте се тргли на сваки шушањ гранчице или цвркут птице.
— Диче, добри Диче, он нас је видео, понови Мечем. Кад неко ослушкује, он то не чини као тај човек, већ друкчије, Диче. Ово је било гледање, а не ослушкивање. Он има рђаву намеру. Ето и звоно му је престало.
Тако је и било. Звоно више није звонило.
— Да, каза Дик, не свиђа ми се то. Да, понови он, то ми се ни мало не свиђа. Шта ли то значи? Хајдемо, сто му громова!
— Он је отишао источно, додаде Мечем. Добри Диче, хајдемо према западу. Не могу да дишем док не окренем леђа томе губавцу.
— Ви сте велика кукавица, Џоне, одговори Дик. Ићи ћемо право за Холивуд, право утолико уколико будем познавао пут, а то значи да ћемо ићи према северу.
Одмах пођоше. Пређоше поток преко камења и почеше се пети према шуми на другој страни, која је била стрменитија. Терен је био врло нераван, пун брежуљака и удољица; дрвеће је било ретко, наилазили су само на по где који шумарак. Нису знали којом путањом треба да иду, па су прилично лутали. Били су уморни од јучерашњег пута и, уз то, гладни, те су се кретали споро, вукући ноге по песку.