Ускоро, пошто су се испели на врх једног брежуљка, угледаше губавца, на неколико стопа испред себе, како увалом прелази преко њихове путање. Звоно је ћутало; није више штапом пипао по земљи. Ишао је брзим и сигурним корацима човека који види. Идућег тренутка је ишчезао у малом честару. Чим га спазише, младићи се склонише иза жбуна вреса и прилегоше тамо у самртном страху.
— Јасно је да нас прати, рече Дик. Зар не? Јесте ли видели да клатно звона држи у руци? Да не би звонило. Нека нам сад свеци помогну! Јер, ја немам снаге да се борим против куге!
— Шта он смера? узвикну Мечем. Шта хоће? Да ли се икад чуло да губавац из чисте пакости уходи несрећнике? Зар он не носи звоно баш ради тога да би га људи могли избећи? Диче, иза тога се крије нешто дубље.
— Свеједо ми је, јекну Дик. Снага ме је издала, ноге су ми као од пихтија. Нека ми свеци помогну!
— Зар хоћете да ленчарите овде? повика Мечем. Хајдемо на отворен простор. Тамо ћемо бити у бољем положају, јер неће моћи да нам се неопажено прикраде.
— Никако, рече Дик. Куцнуо ми је последњи час! А можда ће нас он и мимоићи.
— Онда ми затегните свој лук, рече Мечем. Шта је?! Јесте ли човек или нисте?
Дик се прекрсти.
— Зар бисте хтели да гађам губавца? упита он. — Рука би ме издала. Не, додаде он, немојте ни да мислите на то! Са здравим људима ћу се борити, али с вампирима и губавцима — никако. Шта је он од овог двога, ја не знам. Но, био једно или друго, нека нам небо помогне!
— Ако се то зове храброст човека, рече Мечем, онда је човек бедан створ! Добро, пошто нећете ништа да радите, морамо лежати што скривеније.
У том тренутку звоно зазвони само једанпут.
— Мора да му је клатно испало из руке, прошапта Мечем. Господе! Сасвим се приближио.
Дик не рече ништа. Зуби су му цвокотали.
Ускоро опазише кроз жбуње крајичак беле одеће. Губавчева глава се помоли иза једног стабла; изгледало је да поново, пре но што ће се још једном повући, пажљиво посматра околину. Њиховим напрегнутим чулима чинило се да је све жбуње испуњено шушкањем и ломљењем гранчица. Чули су куцање срца један другог.
Изненада, уз поклич, губавац искочи на пропланак, сасвим близу, и потрча право према младићима. Они гласно вриснуше, одвојише се и почеше да беже у разним правцима. Њихов страшни непријатељ потрча за Мечемом и брзо га стиже. Младићев врисак разлеже се надалеко кроз шуму; он се кратко време борио, а затим клону и паде млитаво у губавчеве руке.
Дик чу врисак и окрете се. Кад виде да је Мечем пао, смелост и снага му се одмах повратише. Са узвиком бола и гнева, он скиде и затеже самострел. Али пре него што је доспео да одапне, губавац диже руку.
— Не пуштајте стрелу, Диче! повика неки познат глас. Не пуштајте стрелу, будало! Зар не познајете свог пријатеља?
Затим положи Мечема на траву, скиде кукуљицу, и Дик угледа лице сер Денијела Бреклија.
— Сер Денијел! узвикну Дик.
— Да, сто му громова! Сер Денијел! одговори витез. Зар хоћете да гађате свог тутора, неваљалче? Али овде је ова... ту застаде и показујући на Мечема упита: Како га ви зовете, Диче.
— Зовем га господин Мечем. Зар га ви не познајете? Он каже да га познајете.
— Да, познајем овог младића, одговори сер Денијел и насмеја се. Али, он се онесвестио. Уосталом, није ни чудо, зар не, Диче? Јесам ли вам задао грдан страх?
— Богами, јесте, сер Денијеле, рече Дик и уздахну и при самој помисли на то. Извините, али више бих волео да сам срео и самог ђавола. Морам признати, још увек сав дрхтим. А зашто сте се ви тако прерушили?
Срџба изби на лицу сер Денијела.
— Зашто сам се прерушио? Добро је што сте ме подсетили на то! Зашто? Зато да би сачувао главу у својој сопственој Танстолској шуми, Диче. У бици нисмо имали среће; чим смо стигли, били смо потучени. Шта је било с мојим добрим ратницима, Диче, појма немам. Сто му громова! Били смо потиснути; непријатељ нас је гађао са свих страна. Нисам видео ни једног човека у мојој униформи одонда од како сам спазио тројицу како падају мртви. Што се мене тиче, стигао сам жив и здрав у Шоребај, па сам због Црне стреле навукао ову одећу, узео ово звоно и полако пошао овим путем за замак. Ово је најсигурнија маска. Звоњење овог звона уплашило би и најхрабријег одметника у шуми. Нема ни једног који не би пребледео од страха кад га чује. Уз пут сам наишао на вас и Мечема. Нисам могао сасвим добро да видим кроз ову кукуљицу, па нисам био сигуран да ли сте то баш ви, Диче; уз то, био сам и изненађен, из многих разлога, што сам вас двојицу нашао заједно. А и плашио сам се да вам се покажем ко сам на отвореном простору, где сам морао да идем полака и да пипам пут штапом. Али, гле — додаде он — овај јадник почиње да долази себи. Мало канарског вина повратиће му снагу.