Витез извади испод своје дугачке одеће повећу боцу и стаде да трља вином Мечемове слепоочнице и да му кваси усне. Младић се постепено поврати и поче да поглѐда мутним очима час у једног час у другог.
— Каква срећа, Џоне, рече Дик. Ово није губавац, већ сер Денијел. Видите!
— Попијте добар гутљај овога, рече витез. Ово ће вам повратити снагу. Затим ћу вам обојици дати да једете, па ћемо онда сва тројица за Танстол. Јер, Диче, настави он, стављајући испред њих на траву хлеб и месо, морам вам поштено признати да једва чекам да се нађем у безбедности, између четири зида. Од како сам први пут узјахао коња од мегдана, никада још нисам био у овако љутој невољи. Живот ми је у опасности, земља и сва имовина ми је угрожена, уз то, шума је пуна разбојника који су у потери за мном. Али ја још нисам пропао. Неки од мојих људи ће се вратити. Хеч има десет људи, Селден је имао шест, и ми ћемо ускоро опет бити јаки. А ако само успем да купим опроштај од срећног али незаслужног лорда од Јорка, онда ћу, Диче, опет бити човек и јахати на коњу.
Пошто ово рече, витез напуни рог вином и немим покретом наздрави своме штићенику.
— Селден, промуца Дик. Селден... и затим заћута.
Сер Денијел спусти вино а да га није ни окусио.
— Шта?! узвикну он промењеним гласом. Селден? Говори! Шта је са Селденом?
Дик му, муцајући, исприча о заседи и о покољу.
Сер Денијел је слушао и ћутао; лице му се грчило од беса и бола.
— Кунем се у своју десницу да ћу их осветити. Ако не пролијем крв десеторице за свакога од њих, да бог да ми се она осушила! Сломио сам тог Дакворта као трску, начинио га просјаком, запалио му кућу, протерао га из овог краја. А сад се вратио да ми пркоси. Е, Дакворте, овога пута ће борба бити без милости!
Ћутао је неко време. Лице му се грчило.
— Једите, изненада повика. А ви тамо, обрати се он Мечему, закуните ми се да ћете доћи право у замак.
— Кунем вам се својом чашћу, одврати Мечем.
— Шта ми значи ваша част? рече сер Денијел. Закуните ми се својом мајком!
Мечем се закле. Сер Денијел стави кукуљицу на лице, узе звоно и штап. Поново овако прерушен он оживе донекле страх код својих сапутника. Витез је већ био спреман за полазак.
— Брзо једите, рече он, и дођите одмах за мном, мојој кући.
Рекавши то, он се упути према шуми; звоно поново поче да звони при сваком његовом кораку. Два младића су седела поред јела, које још нису ни окусили, све док звук звона није замро у побрђу.
— И, тако, ви идете у Танстол? упита Дик.
— Да, рече Мечем. Кад се мора! Ја сам храбрији иза сер Денијелових леђа него пред њим.
Брзо су јели и одмах се упутили путањом кроз ветровите, високе крајеве шуме, где су велике букве стајале подаље једна од друге, где је земља била покривена зеленом травом, а птице и веверице се веселиле по дрвећу. Два сата доцније почеше се спуштати низ другу страну, и већ су испред себе, између врхова дрвећа, видели црвене зидове и кровове танстолског замка.
— Овде ћете се опростити с вашим другом Џоном, кога више нећете видети, рече Мечем. Хајде, Диче, опростите му ако вам је нешто на жао учинио, као што и он вама, са своје стране, од свег срца опрашта.
— А зашто да се опростимо, кад обојица идемо у Танстол? упита Дик. Ја мислим да ћу вас још виђати, и то доста често.
— Никада више нећете видети јадног Џона Мечема, који је био толико плашљив и досадан, али који вас је, ипак, извукао из реке. Више га нећете видети, Диче, на часну реч. Мечем рашири руке и младићи се загрлише и пољубише. Диче, настави Мечем, ја предосећам зло. Сад ћете упознати другог сер Денијела. До сада му је све полазило за руком, јер га је срећа служила; али сада, кад му је срећа окренула леђа и кад му је живот у опасности, мислим да ће се показати као рђав господар према нама. Он може бити храбар у бици, али он има очи лажова. Страх му је у очима, Диче, а страх је свиреп као вук! Ми ћемо ући у ту кућу, али нека би нас света богородица извукла из ње!
Силазили су и даље низ брдо и ћутали. Најзад стигоше пред сер Денијелову шумску тврђаву, која је стајала ниска и мрачна, обрасла маховином и лишајима, окружена рововском водом, препуном љиљана. Чим се појавише, капија се отвори и мост се спусти, и сер Денијел лично, са Хечом и свештеником, појави се на улазу да их дочека.
Друга књига
Замак
1.
Замак се налазио недалеко од неравног шумског друма. Имао је облик правоугаоника и био сазидан од црвеног камена. На сваком углу имао је округлу кулу са малим отворима за стрелце и зупчастом ивицом при врху. У њему се налазило узано двориште. Ров око замка био је близу дванаест стопа широк и преко њега је био пребачен један покретан мост. Замак је снабдеван водом помоћу канала који је ишао од шумског језера и чија се цела дужина могла видети и бранити са врхова двеју јужних кула. Изузев једног или два висока и дебела дрвета, која су остављена на пола стреломета од зидова, замак је имао добар положај за одбрану.