У дворишту Дик опази неколико људи из посаде, који су се припремали за одбрану и суморно претресали, могућности опсаде. Неки су правили стреле, неки оштрили дуго неупотребљаване мачеве; али чак и док су то радили, стално су врте ли главама.
Дванаесторица из сер Денијелове пратње успела су да побегну из битке, да прођу кроз шибу шуме и да стигну живи у замак. Од ове дванаесторице, тројица су била озбиљно рањена: два за време пораза у Ризингему, а једнога је при пролазу кроз шуму ранио стрелац Џона Осветника. У посади је, заједно с Хечом, сер Денијелом и младим Шелтоном, било двадесет и два човека. А могло се очекивати да ће и нови људи стално пристизати. Према томе, опасност није била у оскудици људи.
Али страх од Црне стреле обузимао је људе посаде. Нису се они много узнемиравали због својих отворених непријатеља из странке Јорка, јер у тим врло променљивим временима, као што се тада говорило, свет се могао опет променити пре него што се зло догоди. Али су дрхтали због својих суседа у шуми. Није само сер Денијел био мета њихове мржње. Његови људи, свесни да им не прети никаква казна, поступали су свирепо с народом у целом том крају. Сурова наређења извршавана су сурово. И у малој групи која је сада седела и разговарала у дворишту није било ни једног човека који не би био крив за какав свирепи поступак или дело насиља. А сада, променом ратне среће, сер Денијел је постао немоћан да штити извршиоце својих наређења; сада, због исхода битке од свега неколико сати, у којој они нису учествовали, сви су они постали кажњиви издајници државе, које закон не штити, мала група у бедној тврђави, која се тешко могла одбранити и која је била изложена општој и оправданој мржњи својих жртава. А до њих су допирале и грозне вести о томе шта их очекује.
У току вечери и ноћи седам коња без јахача зарзало је у страху пред капијом замка; два су била из Селденове чете, пет је припадало људима који су са сер Денијелом били отишли на бојно поље. Најзад, пред зору, један копљаник, прободен са три стреле, успео је да се довуче до рова, и док су га преносили у замак, издахнуо је. Али по речима које је изговорио на самртном часу, био је једини који је остао жив од велике дружине.
Чак је и Хечево сунцем опаљено лице било пребледело од бриге. А кад је одвео Дика устрану и чуо о судбини Селдена, скљокао се на камену клупу и горко заплакао. Остали, који су седели на столицама и на степеницама пред вратима у сунчаном углу дворишта, посматрали су га с чуђењем и узнемиреношћу, али се ни један није усудио да пита за узрок његове потиштености.
— Да, господине Шелтоне, рече најзад Хеч. Шта сам вам ја говорио? Сви ћемо ми отићи. Селден је био добар вођа својих људи. Био ми је као брат. Он је други који је отишао; и сви ћемо ми за њим! Јер, шта оно вели н.ихов лупешки стих? Црна стрела у свако црно срце! Тако је гласио, зар не? Убијени су Еплјард, Селден, Смит, стари Хамфри, а сада овде лежи јадни Џон Картер и вапије, грешник, за свештеником.
Дик ослушну. Кроз низак прозор, близу места где су њих двојица разговарала, чуло се јечање и мрмљање.
— Тамо лежи? упита Дик.
— Да, у соби другог капиџије, одговори Хеч. Нисмо га могли даље носити, јер се борио с душом. Док смо га подизали, мислио је да ће при сваком покрету издахнути. Али сада је, чини ми се, у таквом стању да осећа само душевну патњу. Непрестано зове свештеника, а сер Оливер, не знам зашто, никако не долази. Биће то дуга исповест. Јадни Еплјард и Селден нису се ни исповедили.
Дик приђе прозору и погледа унутра. Собица је била ниска и мрачна, али је ипак могао распознати рањеног војника, који је лежао на сламњачи и јечао.
— Картеру, јадни мој пријатељу, како вам је? упита Дик.
— Господине Шелтоне, одговори човек узбуђеним шапатом, тако вам бога, доведите ми свештеника. Јао мени, свршио сам своје: осећам се врло рђаво, моја рана је смртоносна. Учините ми ову последњу услугу. Ради спаса моје душе, и као честит човек, молим вас, пожурите се; јер имам на савести врло тежак грех.
Он зајеча, и Дик чу како зашкрипа зубима, можда због болова, а можда и због страха.
У том тренутку се сер Денијел појави на прагу дворане. У руци је држао неко писмо.
— Момци, рече он, претрпели смо велик ударац, велик пораз. Зашто да то кријемо? То нас само подстиче да се опет што пре докопамо власти. Стари Хенрик Шести доживео је слом. Зато ћемо дићи руке од њега. Имам једног пријатеља, лорда од Венслејдела, који добро стоји с војводом. Написао сам писмо том свом пријатељу лорду, замолио сам га да се заузме за мене код војводе и понудио му велику накнаду за прошлост и добро јемство за будућност. Не сумњајте у његову наклоност. Молба без дарова је исто пио и песма без музике; обећао сам му златна брда. Ја нисам штедљив у обеђањима. Шта нам, онда, недостаје? Једна велика ствар — зашто да кријем од вас? — велика и озбиљна ствар: гласник да однесе ово писмо. Шуме су, као што знате, препуне наших непријатеља. Потребна је велика брзина. Али брзина без лукавства и опрезности ништа не вреди. Ко ће из ове дружине узети ово писмо, да га однесе — и да ми донесе одговор?