Један човек се одмах диже.
— Ја ћу, ако пристајете, рече он. Ставићу на коцку и свој живот.
— Не, Дики Баујере, не ти, одговори витез. Не пристајем. Ти си заиста лукав, али ниси брз. Увек си био спор.
— Ако је тако, сер Денијеле, ево онда мене, узвикну други.
— Боже, сачувај! рече витез. Ти си брз, али ниси лукав. Ти би залутао право у логор Џона Осветника. Захваљујем обојици на храброј понуди; али сматрам да заиста нисте подесни за то.
И Хеч се понуди и би одбијен.
— Потребни сте ми овде, добри Бенете. Ви сте, стварно, моја десна рука, изјави витез.
Затим иступи напред неколико људи, у групи. Сер Денијел изабра најзад једнога од њих и предаде му писмо.
— А сада, рече он, од твоје брзине и опрезности зависи судбина свих нас. Донеси ми добар одговор, и ја ћу, пре него што истекну три недеље, очистити своју шуму од ових ниткова, који нам у лице пркосе. Али запамти добро, Трогмортоне, ствар није лака. Ти се мораш искрасти ноћу и ићи као лисица. Како ћеш прећи Тил, не знам. Али не смеш ићи ни мостом ни скелом.
— Ја могу да пливам, одговори Трогмортон. Не брините, вратићу се ја здрав и читав.
— Добро, пријатељу, сиђи сад у подрум, рече сер Денијел, и најпре пливај у пиву. После ових речи он се окрете и уђе у дворану.
— Сер Денијел уме да говори, рече Хеч Дику насамо. Неко други, мањи од њега, покушао би да ублажи ствар, али он говори отворено својој дружини. Овде је опасност, вели, а овде је тешкоћа; чак се и шалио док је то говорио. Да, светога ми Барбарија, тај је рођен за вођу! Ето, сви су се људи већ охрабрили! Погледајте како су сви поново прионули за посао.
Ова похвала сер Денијела подсети Дика на неке ствари.
— Бенете, рече он, како је умро мој отац?
— То немојте да ме питате, одговори Хеч. Ја ту нисам учествовао и ништа не знам; уосталом, ја и нећу да говорим о томе, господине Диче. Јер човек може да говори само о ономе што лично зна, а не о ономе што други причају и нагађају. Питајте сер Оливера или Картера, ако хоћете. Не мене.
Хеч оде да мало прође унаоколо и остави Дика замишљена.
„Зашто није хтео да ми каже? размишљао је младић. Зашто је поменуо Картера? Картер? Да, можда Картер има удела у томе.“
Дик уђе у замак и, пошто начини неколико корака дуж поплочаног и засвођеног ходника, дође до врата собице у којој је лежао и јечао рањеник. Кад уђе, Картер се радосно прену.
— Јесте ли ми довели свештеника? упита.
— Још нисам, одговори Дик. Прво ћете мени рећи реч-две. Како је умро мој отац, Хари Шелтон?
Човеково лице се промени.
— Не знам, одлучно одговори он.
— Знате ви добро, рече Дик. Немојте ме варати.
— Кажем вам да не знам, понови Картер.
— Онда ћете умрети неисповеђени. Ја сам овде, и ту ћу остати. Никакав свештеник, будите сигурни, неће доћи у вашу близину. Каква вам помоћ од кајања, ако не мислите да исправите зла у којима сте учествовали? А без кајања исповест је само ругање.
— Ви говорите оно што не мислите, господине Диче, рече Картер сталожено. Није лепо претити самртнику, и то вам нимало не доликује. Такав поступак не чини вам част, а неће вам ништа ни користити. Останите, ако хоћете. Душа ће ми због вас остати неисповеђена, али од мене нећете ништа дознати! То вам је моја последња реч.
Дик се покаја што је био тако нагао и застиде се због своје претње. Али покуша још једном.
— Картеру, рече он, немојте ме погрешно разумети. Ја знам да сте ви били само оруђе у рукама других; подчињени мора да слуша свога господара. Не би ми било много криво на таквог човека. Али мени, младом и неискусном, почињу са многих страна да говоре како ми је света дужност да осветим свога оца. Молим вас, зато, добри Картеру, заборавите моје претње, па ми добровољно, са искреним кајањем, помозите својим исказом.
Рањеник је лежао и ћутао. Све Дикове речи биле су узалуд: од Картера се није више могла ишчупати ниједна реч.