— Добро, рече Дик, идем да позовем свештеника, као што желите; јер, ма како да сте ви грешили према мени или мојима, ја сам нећу добровољно да грешим ни према коме, најмање према човеку који је на самрти.
Стари војник је и ово саслушао без речи и покрета. Чак се уздржавао и од јечања. Дик се окрете и напусти собу, испуњен дивљењем према његовој упорности и чврстини.
„Ипак, размишљао је Дик, од какве је користи чврстина без разума? Да су његове руке чисте, он би проговорио. Његово ћутање одаје тајну гласније него речи. Да, докази се гомилају, са свих страна. Сер Денијел, он или његови људи, учинили су то недело.“
У ходнику Дик застаде тешка срца. У овом часу, кад се срећа беше окренула против сер Денијела, кад су га опколили стрелци Црне стреле, кад су га победоносни Јоркисти ставили ван закона. зар да се и он у овом часу окрене против тог човека, који га је одгојио и образовао, који је, истина, свиреп, али који га је постојано штитио? Ако се покаже да је потребно да тако поступи, то ће заиста бити ужасно.
„Дај, боже, да је невин!“ пожеле у мислима Дик.
Зачуше се кораци по поплочаном ходнику, и сер Оливер. врло озбиљна лица, приђе младићу.
— Рањеник вас очајно тражи, рече Дик.
— Идем к њему, добри Ричарде, каза свештеник. То је тај јадни Картер. На жалост, нема му лека.
— Његова душа је болеснија од његовог тела, примети Дик.
— Јесте ли га видели? упита сер Оливер, тргнувши се.
— Управо идем од њега, одговори Дик.
— Шта је рекао? Шта је рекао? упита брзо свештеник, необично заинтересован.
— Све време је само вас очајно тражио, господине Оливере. Добро би било да се пожурите, јер је у тешком стању, рече младић.
— Идем право к њему, рече сер Оливер. Па сви ми имамо своје грехе. Сви ћемо ми дочекати свој последњи дан, добри Ричарде.
— Да, господине. Добро би било кад би га сви дочекали без греха, одврати Дик.
Свештеник обори очи и, уз нечујан благослов, журно се удаљи.
„И он такође! помисли Дик. Он, који ме је учио побожности! Па какав је ово свет, ако су сви који се брину о мени одговорни за крв мога оца! Освета! Авај, тешке ли судбине моје, кад моја освета мора пасти на главе мојих пријатеља!“
Та мисао га подсети на Мечема. Он се насмеши при сећању на тог свог чудног сапутника и затим се упита где ли би овај могао бити. Откако су заједно стигли пред капију замка младић је ишчезао, и Дик осети жељу да поразговара с њим.
Отприлике један сат доцније, пошто је сер Оливер доста брзо свршио мису, дружина се искупи у дворани, да руча. То је била дугачка, ниска одаја, под јој је био покривен зеленом рогозином, на зидовима су висили ћилими, на којима су били извезени некакви дивљи људи и ловачки пси. Овде-онде су висила копља, самострели и штитови; ватра је пламтела на великом огњишту; унаоколо, поред зидова, стајале су клупе, прекривене ћилимима, а у средини дворане била је постављена богата трпеза. Сер Денијел и његова госпођа се не појавише. И сер Оливер је био одсутан, и од Мечема ни трага ни гласа. Дик се поче плашити, сећати се тужних слутњи свога сапутника и упита се да му се није десило какво зло у замку.
После ручка срете Гуди Хеч, која се журила својој милостивој госпођи Брекли.
— Гуди, рече Дик, где је Мечем? Видео сам вас, кад смо дошли, како сте ушли заједно с њим у замак.
Стара жена се гласно насмеја.
— Ах, господине Диче, ви заиста имате оштро око! одговори она и поново се насмеја.
— Али где је он? упорно је питао Дик.
— Ви га никад више нећете видети, одговори она. Никад. То је сигурно.
— Ако га нећу видети, онда морам знати разлог томе, одговори младић. Он овамо није дошао потпуно слободне воље. Какав сам да сам, ја сам његов најбољи заштитник, и постараћу се да се према њему праведно поступа. Сувише је много тајни овде, и ја већ почињем да губим стрпљење.
Док је Дик говорио, тешка рука му се спусти на раме. То је био Бенет Хеч, који му је неприметно пришао с леђа. Покретом палца вазал даде знак својој жени да се удаљи.
— Пријатељу Диче, рече он, чим су остали на само, јесте ли ви полудели? Ако не оставите извесне ствари на миру, биће вам боље на дну језера него овде, у танетолском замку. Постављали сте питања мени, испитивали сте Картера, уплашили сте свештеника својим сумњама. Понашајте се паметније, будало! Нарочито сад, кад вас сер Денијел позове, мудрост налаже да покажете мирно лице. Бићете строго испитивани. Пазите на своје одговоре.
— Хече, у свему овоме ја видим немирну савест, одговори Дик.
— Ако не постанете паметнији, ускоро ћете видети крв, изјави Бенет. Ја вас само опомињем. Ево, долази човек да вас зове.