И заиста, баш тог тренутка преко дворишта дође гласник и рече Дику да га зове сер Денијел.
2.
Сер Денијел је био у дворани; љутито је корачао испред ватре, очекујући Диков долазак. Ту је био само још сер Оливер, који је седео у једном углу, прелиставао молитвеник и мрмљао над њим.
— Звали сте ме, сер Денијеле? упита млади Шелтон.
— Да, звао сам вас, одговори витез. Јер, чујем свашта. Јесам ли вам ја био тако рђав тутор да сте готови да поверујете у свако зло које чујете о мени? Или, можда, намеравате да ме напустите зато што сам сада у тешком положају? Ваш отац није био такав! Он је стајао чврсто уз своје пријатеље, и у добру и у злу! А ви, Диче, ви сте, изгледа, пријатељ човеку само кад га прати срећа, и сад намеравате да се ослободите дужности према мени.
— Извините, сер Денијеле, али то није истина, одговори Дик одлучно. Захвалан сам и веран онима који заслужују захвалност и верност. И пре него што ишта друго кажем, желим да се захвалим вама и сер Оливеру; обојица сте ме много задужили — више него ико други. Био бих пас кад бих то заборавио.
— Лепо је то, рече сер Денијел. Затим, савладан гневом, додаде: Захвалност и верност су само речи, Диче Шелтоне. А ја тражим дела. У овом часу опасности, када се на моје име баца љага, када ми се одузимају имања, када је ова шума пуна људи који горе од жеље да ме униште — каква ми корист од захвалности? Каква ми је корист од верности? Остао ми је само мали број људи, и је ли то захвалност и верност да трујете њихова срца својим подмуклим дошаптавањем? Поштедите ме такве захвалности! А сада, шта је то што ви желите? Реците; ми смо овде да вам одговоримо. Ако имате нешто против мене, реците то отворено.
— Господине, одговори Дик, мој отац је погинуо кад сам још био дете. Дошло ми је до ушију да је мучки убијен. Дошло ми је до ушију — нећу да кријем — да сте и ви имали удела у његовој погибији. И ја, истину вам говорим, нећу имати душевног мира нити ћу моћи да се одлучим да ли да вам помогнем или не док год не будем начисто са овим сумњама.
Сер Денијел седе у дубоку наслоњачу, подними се и нетремице се загледа у Дика.
— Па зар ви мислите да бих ја био тутор сину човека кога сам убио? упита он.
— Опростите ми ако будем говорио отворено, рече Дик. Ви врло добро знате да је туторство веома уносан посао. Нисте ли у току свих ових година убирали приходе са мојих имања и заповедали мојим људима? Нећете ли зарадити и на мојој женидби? Не знам колико ће вам она донети — али нешто ће вам донети, то је сигурно. Опростите ми опет; али ако бисте били тако ниски да вероломно убијете човека, онда бисте утолико пре били готови и на мање нискости.
— Када сам ја био младић ваших година, строго рече сер Денијел, нисам био тако склон сумњичењима. Па и овај сер Оливер, овде, додаде он, зашто би он, свештеник, учествовао у таквом злочину?
— Пас иде тамо куда му господар нареди, сер Денијеле, рече Дик. Опште је познато да је овај свештеник само ваше оруђе. Говорим вам сасвим отворено; ово није тренутак за учтивости. Како говорим, тако желим и да ми се одговори. Ја, међутим, не добијам никаквог одговора! Ви ми постављате само још више питања. Пазите добро, сер Денијеле, ви на тај начин не разбијате моју сумњу, већ је само појачавате.
— Одговорићу вам отворено, господине Ричарде, рече витез. Кад бих се претварао да ме нисте наљутили, био бих непоштен човек. Али бићу правичан чак и у свом гневу. Дођите ми с тим речима кад одрастете и постанете зрео човек, јер док сам ваш тутор не могу вам се светити за њих. Дођите ми тада и ја ћу вам одговорити као што заслужујете, песницом по њушци. А дотле имате два избора: или да престанете с тим увредама, да држите језик за зубима и да се, у међувремену, борите за човека који вас је одхранио, одгојио, штитио; или... врата су вам широм отворена, шуме су пуне мојих непријатеља ... Идите.
Тон којим су ове речи биле изречене, изглед лица којим су биле пропраћене — поколебаше Дика. Али он ипак примети да није добио одговор.
— Ништа озбиљније не желим, сер Денијеле, него да вам верујем, одговори Дик. Уверите ме да у то нисте умешани.
— Примате ли моју часну реч, Диче? упита витез.
— Примам, одговори младић.
— Дајем вам је! рече сер Денијел. Тако ми моје части, тако ми вечног спаса моје душе — јер ћу за своја дела одговарати и после своје смрти — ја нисам имао никаквог удела у уморству вашег оца.
Он пружи руку и Дик је чврсто стеже. Ни један ни други не приметише како се свештеник за време ове свечане и лажне заклетве беше упола дигао са столице са изразом пуним ужаса и гриже савести.
— Ах! узвикну Дик. Будите великодушни па ми опростите! Заиста је глупо што сам посумњао у вас. Али дајем вам своју реч да нећу више сумњати.