— Па, истина је, они мрзе сер Денијела, одговори Хеч озбиљнијим гласом.
— Да, они мрзе сер Денијела, али мрзе и сваког човека који је на његовој страни, рече Еплјард. А највише мрзе Бенета Хеча и старог стрелца Николаса. Ето, кад би се тамо у шумарку налазио какав одлучан човек, а ви и ја стајали овде, њему на оку — као што, светога ми Ђорђа, и стојимо — шта мислите: кога би од нас двојице он изабрао?
— Вас, кладим се, одговори Хеч.
— А ја се кладим у свој огртач за ваш кожни појас да бисте то били ви, узвикну стари стрелац. Ви сте спалили Гримстон, Бенете. Они вам то неће никад опростити. А што се тиче мене, ја ћу, божјом милошћу, бити ускоро на сигурном месту, ван домашаја лукова и топова и њихове пакости. Ја сам стар човек и брзо се приближавам вечној кући, где ми је спремна постеља. А што се тиче вас, Бенете, ви остајете овде на свој сопствени ризик, и ако доживите моје године необешени, то ће значити да је стари енглески осветнички дух изумро.
— Ви сте најзлослутнија стара будала у Танстолској Шуми, рече Хеч, очито узнемирен тим претњама. Припремите своје оружје пре доласка сер Оливера и престаните са празним разговорима, бар за неко време. Ако сте тако много говорили с Хенриком Петим, његове су уши морале бити пуније од његових џепова.
Стрела зазуја кроз ваздух као огроман стршљен и погоди старог Еплјарда међу плећке; прободе га скроз, и он паде лицем у купус. Хеч, уз пригушен узвик, поскочи у вис; затим побауљке отрча и склони се иза куће. Дик Шелтон се повуче иза јоргована, затеже лук и упери га према шуми.
Ни један лист се није мицао. Овце су мирно пасле а птице се беху умириле. Међутим, на земљи је лежао старац са дугачком стрелом забоденом у леђа, Хеч се држао заклона куће, а Дик је чучао иза жбуња јоргована и био у приправности.
— Видите ли штогод? довикну му Хеч.
— Ни једна гранчица се не миче, напрегнуто посматрајући одврати Дик.
— Срамота би било да га оставимо да ту лежи, рече Хеч, враћајући се несигурна корака и врло бледа лица. Не скидајте ока са шуме, господине Шелтоне — добро је мотрите. Нека нам свеци опросте грехе, ово беше добар погодак!
Бенет подиже старог стрелца на своје колено. Још није био мртав. Лице му се грчило; очи су му се отварале и затварале као какав механизам; имао је страшан, ужасан изглед човека на самртним мукама.
— Чујете ли, стари Ниче? упита Хеч. Имате ли какву последњу жељу, стари друже?
— Извадите стрелу и пустите ме да умрем, тако вам богородице! рече Еплјард испрекидана даха. Дошао је час да се растанем са домовином. Извадите је!
— Господине Диче, позва Бенет, дођите овамо и извадите стрелу, вешто. Он је на умору, јадни грешник.
Дик стави свој самострел на земљу, снажно повуче стрелу и извуче је. Млаз крви шикну; стари стрелац се упола придиже, прекрсти се и паде мртав. Хеч, клечећи у купусу, ревносно се молио за мир покојникове душе. Али било је очито да му пажња није потпуно усредсређена на молитву, јер је стално мотрио у правцу шуме одакле је долетела стрела. Кад је завршио молитву, устаде, скиде гвоздену рукавицу и обриса бледо лице обливено знојем од страха.
— Ех, рече он, сад сам ја на реду.
— Ко ли ово уради, Бенете, упита Ричард, још увек држећи стрелу у руци.
— Бог би га знао, одговори Хеч. У овом крају има бар четрдесет људи које смо ја и он отерали из њихових кућа и са њихових имања. Стрела га је погодила, и он је платио за своје грехе; ускоро ћу, можда, и ја. Сер Денијел је сувише немилосрдан према народу.
— Ово је нека необична стрела, рече младић гледајући у стрелу, коју је држао у руци.
— Вере ми, тако је! узвикну Бенет. Црна и са црним перјем. Ово је злослутна стрела. Црно, веле, предсказује погреб. А има и нешто написано. Обришите крв. Шта то пише?
— „Еплјарду од Џопа Осветника“, прочита Шелтон. Шта ли то значи?
— Не знам, али ми се то не свиђа, одговори Хеч, вртећи главом. Џон Осветник! То је име хуље која је страх и трепет за све племиће. Али, зашто стојимо овде, да будемо мета? Ухватите га за колена, господине Шелтоне, а ја ћу за рамена, па да га унесемо у кућу. Ово ће бити велики ударац за јадног сер Оливера; пребледеће као крпа и молиће се богу као суманут.
Узеше старог стрелца и унесоше га у његову кућу, у којој је сам становао. Да не би окрвавили душек, ставише га на под, прекрстише му руке и исправише ноге.
Еплјардова кућа била је чиста и прилично оскудна у намештаЈу. У њој се налазио кревет, с плавим прекривачем, орманчић, велик сандук, две столице за склапање и исти такав сто, у углу код камина. На зиду су висили лукови и оклоп старог ратника. Хеч поче радознало да разгледа око себе.
— Ник је имао новаца, рече он. Сигурно је заштедео бар шездесет фунти. Волео бих кад бих их нашао. Кад изгубите неког старог пријатеља, господине Ричарде, најбоља је утеха наследити га. Погледајте овај сандук; кладио бих се у велику своту да у њему има прегршт злата. Стрелац Еплјард стицао га је снажном руком и чувао га као тврдица. Мир души његовој! Скоро осамдесет година био је у покрету, у акцији, и непрестано је стицао; а сада, јадник, лежи на леђима и ништа му више не треба. Ако његово благо доспе у руке доброг пријатеља, биће, мислим, веселији на небу.