— Добро, Диче, одговори сер Денијел, опраштам вам. Ви не познајете људе и њихову склоност клеветању.
— Ја сам утолико више за осуду, додаде Дик, што су те хуље окривљавале сер Оливера, а не директно вас.
Док је ово говорио, Дик се окрете према свештенику и застаде у средини последње речи: овај високи, румени, крупни и поносити човек стајао је као громом погођен; био је сав блед, тело му је било клонуло, а усне муцале неку молитву. И кад га Дик сада изненада погледа, он крикну као дивља звер и покри лице рукама.
Сер Денијел се у два скока нађе поред њега, шчепа га за раме и снажно продрма. Код Дика се истог тренутка опет пробудише сумње.
— Добро, рече Дик, нека се и сер Оливер закуне; њега и окривљују.
— Он ће се и заклети, каза витез.
Сер Оливер без речи одмахну руком.
— Тако ми свете мисе, ви ћете се заклети, викну сер Денијел, ван себе од љутине. Овде, на овој књизи, заклећете се, настави он подижући молитвеник, који беше пао на земљу. Шта? Хоћете да посумњам у вас? Закуните се, кажем вам!
Али свештеник није могао ни речи да изусти. Страх од сер Денијела и страх од кривоклетства, готово подједнако јаки, просто су га гушили.
И баш у том тренутку високи прозор са шареним окнима разби једна црна стрела и заби се, сва дрхтава, у средину дугачког стола дворнице.
Сер Оливер крикну и сруши се онесвешћен на рогозину, а витез, праћен Диком, јурну у двориште и најближим завојитим степеницама попе се до зупчастих отвора на спољашњем зиду замка. Сви су стражари били на опрезу. Сунце је мирно обасјавало зелене ливаде са по где којим дрветом и тисове шуме, које су затварале видик. Нигде није било ни трага од опсађивача.
— Одакле је долетела стрела? упита витез.
— Из оног тамо шумарка, сер Денијеле, одговори стражар.
Витез је стајао неко кратко време и размишљао. Затим се окрете Дику.
— Диче, рече он, пазите на ове људе; то вам стављам у задатак. Што се тиче свештеника, он ће се заклети, или ћу дознати разлог зашто неће. Готово и ја почињем да сумњам. Он ће се заклети, верујте ми, или ћемо га огласити кривим.
Дик му одговори прилично хладно. Витез га погледа продорним погледом и журним корацима се врати у дворану. Поглед му одмах паде на стрелу. То је била прва од тих стрела коју је он видео, и док ју је окретао у руци и посматрао, њена црна боја испуни га страхом. На њој је и овога пута била цедуљица — три речи: „Сатеран у јазбину“.
„Тако, дакле, помисли он, знају да сам се вратио кући. Сатеран у јазбину! Да, али међу њима нема ни једног пса способног да ме истера из ње.“
Сер Оливер се беше освестио и устао.
— Ах, сер Денијеле, закука, страшно сте се заклели. Пропали сте за вечна времена!
— Да, положио сам заклетву, глупачино, одговори витез. Али ти ћеш положити још већу. Ти ћеш се заклети светим холивудским крстом. Припреми се за то; састави унапред речи. Положићеш је још вечерас.
— Нека вас небо уразуми! одговори свештеник. Нека бог одврати ваше срце од тога пакленог греха!
— Слушајте, свештениче, рече сер Денијел, ако сте ви склони побожности, онда немам ништа више да кажем сем да сте почели сувише доцкан. Но, ако сте иоле наклоњени мудрости, саслушајте ме. Тај младић почиње да ми досађује као оса. Мени је он потребан, јер хоћу да уновчим његову женидбу. Али, отворено вам кажем, ако настави да ме замара, отићи ће за својим оцем. Наредио сам да га преселе у собу изнад капеле. Ако будете могли убедљиво да се закунете да сте невини, младић ће неко време бити миран и ја ћу га поштедети. Али ако будете муцали, ако пребледите или се збуните приликом заклетве, он неће поверовати, и, богами, умреће. Размислите о овоме.
— У собу изнад капеле! рече свештеник испрекидана даха.
— Да, у ону исту, одговори витез. Према томе, ако желите да га спасете, спасите га; ако ли не желите, онда одлазите и оставите ме на миру! Јер, да сам био брз човек, ја бих вас већ пробуразио мачем због вашег неподношљивог кукавичлука и глупости. Јесте ли изабрали?
— Изабрао сам, одговори свештеник. Нека ми бог опрости, али учинићу зло ради добра. Заклећу се, да бих спасао тог младића.
— Тако је и најбоље! рече сер Денијел. Пошаљите одмах по њега. Оставићу вас на само с њим, али ћу пазити на вас. Бићу иза тајне преграде.
Витез подиже застор на зиду и спусти га за собом. Чу се шкрипа тајних врата, а затим шкрипа степеника.
Остављен сам, сер Оливер баци плашљив поглед на више, према зиду са застором, па се уплашено и покајнички прекрсти.
— Да, ако се он налази у соби изнад капеле, шапутао је свештеник, морам га спасти, па макар ме то стало душе.