Три минута доцније Дик, кога је позвао други гласник, затече сер Оливера како одлучан и блед стоји поред стола у дворани.
— Ричарде Шелтоне, поче он, тражили сте од мене да се закунем. Могао бих протествовати против тога, могао бих одбити да то учиним; али ми је срце наклоњено вама, због прошлости, па ћу вам изићи у сусрет и учинити вам по вољи. Заклињем се холивудским часним крстом да нисам убио вашег оца.
— Сер Оливеру, одговори Дик, кад смо први пут читали поруку Џона Осветника, био сам уверен у то. Но, допустите ми да вам поставим два питања. Ви га нисте убили; добро. Али да ли сте посредно учествовали у томе?
— Нисам, рече сер Оливер, и у исто време поче да криви лице и да даје неке знаке устима и обрвама, као неко ко хоће нешто да стави до знања, али не сме ни речи да проговори. Дик га изненађено погледа, затим се окрете и погледа унаоколо по празној дворани.
— Шта то радите? упита он.
— Шта радим? Ништа! одговори свештеник, и одмах престаде да криви лице. Не радим ништа, него се не осећам добро, болестан сам. Ја ... ја ... молим вас, Диче, морам да идем. Кунем вам се холивудским часним крстом да сам потпуно невин, како у погледу насиља, тако и у погледу издаје. Задовољите се тиме, добри младићу. Збогом!
И он се брзо удаљи из дворане.
Дик остаде као прикован на месту, поглед му је лутао по соби, а лице му је изражавало, једно за другим: чуђење, несигурност, сумњу и заинтересованост. Мисли су му се постепено сређивале, и најзад му све постаде јасно. Више није сумњао; био је уверен. Он диже главу и одједном се трже. Високо горе на зиду на једном застору био је извезен неки дивљак-ловац. Једном руком је држао рог принесен устима, а другом је замахнуо великим копљем. Лице му је било црно, јер је представљао Африканца.
Али ево због чега се тргао Ричард Шелтон. Сунце се било померило даље од прозора дворане и, у исто време, ватра се беше разбуктала на широком огњишту и бацила треперав одсјај на таваницу и застор. При овој светлости црни ловац намигну на Дика белим очним капком.
Дик је нетремице гледао у то око. Оно се сијало при светлости као драги камен и било је живо. Бели капци се опет затворише, а затим сасвим нестадоше.
Грешке није могло бити. Живо око које га је посматрало кроз рупицу на застору било је ишчезло. Светлост ватре није више била тако сјајна.
Дик одмах схвати опасност свога положаја. Хечова опомена, неми свештеникови знаци и око које га је посматрало кроз рупицу прођоше му истовремено кроз главу. Он схвати да је још једном показао своју сумњу и да ће изгубити живот ако се, неким чудом, не спасе.
„Ако не успем да побегнем из ове куће, ја сам мртав! размишљао је он. А и јадни Мечем исто тако ... Тешко мени, у какво сам га змијско гнездо довео!“
Док је он тако размишљао, појави се један човек и рече му да је дошао да му помогне да пренесе своје оружје, одело и књиге у нову собу.
— У нову собу? понови Дик. Зашто? У коју собу?
— У ону изнад капеле, одговори човек.
— Дуго је била празна, рече Дик замишљено. Каква је то соба?
— Дивна соба, одговори човек. Само — и он спусти глас — кажу да се у њој појављује дух.
— Дух? понови Дик и уздрхта. Нисам чуо о томе. А чији дух?
Човек погледа око себе, а затим рече шапатом:
— Тамо се појављује црквењак цркве св. Јована. Дали су му једне ноћи да спава у тој соби, а ујутро... није га више било. Ђаво га је однео, веле; говоре да је те вечири пио до касно у ноћ. Дик са црним слутњама пође за човеком.
3.
Стража замка више ништа није приметила. Сунце се спуштало ка западу и најзад зашло. Очи свих тих ревносних стражара нису виделе ни живе душе у околини танстолског замка. Кад је пала ноћ, Трогмортон је одведен у собу која се налазила изнад једне окуке рова. Одатле је спуштен са свим предострожностима. Док је пливао, чуло се кратко време пљускање воде, затим су видели како се ухватио за врбово шибље, изишао на обалу и отпузао у траву. Сер Денијел и Хеч стајали су неких пола сата и пажљиво ослушкивали; али све је било мирно. Гласник је отишао здрав и читав.
Сер Денијелово чело се разведри. Он се окрете Хечу.
— Бенете, рече он, тај Џон Осветник је као и сви други људи. Он спава. Лако ћемо ми свршити с њим.
Дику су цело после подне и увече наређивали да ради час ово час оно, наређења су следила једно за другим, тако да се најзад збунио због многобројних послова и њихове хитности. За све то време није видео сер Оливера, а ни Мечема; а ипак су му и свештеник и младић стално били на памети. Сада му је циљ био да што пре побегне из танстолског замка. Али пре него што оде желео је да говори с њима.