Најзад се, с лампом у руци, попе у своју нову собу. Била је пространа, ниска и мало мрачна. Прозор је гледао према рову и, ма да је био високо, имао је јаке гвоздене шипке. Кревет је био раскошан, један јастук био је испуњен паперјем, а други деспићем, на црвеном креветском прекривачу биле су извезене руже. Свуд поред зидова стајали су ормани, закључани с катанцима и застрти засторима тамне боје. Дик је ишао унаоколо, дизао засторе, куцао у даске и узалуд покушавао да отвори ормане. Врата су била јака, а такође и браве. Затим је ставио лампу на полицу, сео и још једном погледао унаоколо.
Ради чега му је дата ова соба? Била је већа и лепша од његове. Да ли се у њој скрива нека клопка? Постоји ли неки тајни улаз? Да ли је заиста посећује дух? Подиђе га лака језа. Изнад њега су се чули тешки кораци стражара. Испод њега — он је то знао — била је засвођена таваница капеле. Одмах до капеле налазила се дворана. Сигурно је да у дворани има неки тајни пролаз; око које га је посматрало иза застора било је довољан доказ за то. Да ли се тај пролаз продужавао и до капеле и да ли, у том случају, постоји и тајни улаз у његову собу?
Осећао је да би било безумно спавати у таквој соби. Он припреми своје оружје и заузе бусију у углу иза врата. Ако му спремају зло, бар ће скупо продати свој живот.
Изнад главе је чуо ход многих ногу, узвике страже и лозинку: стража се смењивала.
И баш тада неко тихо загреба по вратима собе. Затим мало гласније. Чу се шапат:
— Диче, Диче, то сам ја!
Дик потрча према вратима, извуче резу и пусти Мечема. Он је био врло блед, у једној је руци држао лампу, а у другој каму.
— Затворите врата, прошапта он. Брзо, Диче! Ова кућа је пуна ухода; чујем њихове кораке за собом, по ходницима, осећам њихово дисање иза застора.
— Ма, умирите се, одговори Дик. Затворио сам врата. Тренутно смо ван опасности, ако се уопште може бити ван опасности ма где међу овим зидовима. Толико сам срећан што вас видим! Тако ми свете мисе, момче, мислио сам да је свршено с вама. Где сте се крили?
— Није важно, одговори Мечем. Главно је да смо се опет састали. Него, Диче, јесте ли ви на опрезу? Јесу ли вам казали шта ће да раде сутра?
— Не, нису, одговори Дик. Шта спремају за сутра?
— Да ли за сутра или ноћас, не знам, рече Мечем. Они, Диче, сутра или ноћас намеравају да вам одузму живот. Имам доказа за то: чуо сам њихово шапутање, шта више, готово су ми то и рекли.
— Охо! узвикну Дик. Је ли тако? И ја сам то мислио.
И Дик му подробно исприча шта се десило тога дана.
После тога Мечем устаде и ноче да разгледа собу.
— Не, рече он, нигде се не види никакав тајни улаз. Али је сигурно да постоји. Диче, ја ћу остати поред вас. Ако ви морате да умрете, умрећу и ја с вама. А могу и да вам помогнем... погледајте! Украо сам ову каму ... Трудићу се да је што боље искористим! Међутим, ако вам је познат ма какав излаз, ма какав подземни пролаз који бисмо могли отворити или ма какав прозор кроз који бисмо се могли спустити, радо ћу се изложити свакој опасности да побегнем с вама.
— Џоне, рече Дик, ви имате најбоље, најверније и најхрабрије срце у целој Енглеској! Дајте ми своју руку, Џоне.
И Дик, ћутећи, стеже младићеву руку.
— Рећи ћу вам, поново поче Дик. Има један прозор кроз који се спустио гласник; конопац је вероватно још у тој соби. Има наде.
— Слушајте! рече Мечем.
Обојица ослушнуше. Чуо се ход испод пода. Затим је престао, па се онда опет чуо.
— Неко корача у соби испод нас, шапну Мечем.
— Не, рече Дик, нема собе испод нас; ми смо изнад капеле. То је мој убица у тајном пролазу. Па нека дође. Рђаво ће се провести! И он зашкрипа зубима.
— Угасите светлост, рече Мечем. Можда ће се преварити па доћи мислећи да спавате.
Они угасише обе лампе и притајише се. Кораци су били врло тихи, али су се ипак јасно чули. Неколико пута су се приближавали и удаљавали; а затим — окретање кључа у брави и опет тишина.
Ускоро се кораци опет чуше, а онда се, одједном, кроз под у супротном углу собе проби зрачак светлости. Светлост се прошири: тајна врата на поду отварала су се и пуштала унутра млаз светлости. Видеше снажну руку како их гура на више. Дик упери самострел чекајући да се помоли глава.
Али се у том тренутку из удаљеног краја замка зачуше дозивања; прво један глас, а затим неколико њих дозивали су неког по имену. Ова вика очито поколеба убицу, јер се тајна врата тихо спустише на своје место, кораци се журно удаљише и, пошто се још једном зачуше сасвим близу испод младића, ишчезоше у даљини.
Ово је била тренутна одушка. Дик дубоко одахну и тек сада поче да ослушкује вику која је била прекинула напад и која се није умањивала већ повећавала. Свуда по замку чуло се трчање, врата су се отварала и затварала, а изнад све те буке чуо се глас сер Денијела како виче: Џоана! Џоана!