— Џоана! понови Дик. Ко ли је то, дођавола? Овде нема никакве Џоане, нити је икад било. Шта ли то значи?
Мечем је ћутао. Изгледало је да се повукао још дубље у угао. Слаба звездана светлост продирала је кроз прозор, али је у далеком крају собе где су њих двојица стајала владао потпун мрак.
— Џоне, рече Дик, не знам где сте ви били целога дана. Да нисте ви видели негде ту Џоану?
— Нисам, одговори Мечем.
— А јесте ли чули да се о њој говори? продужи Дик.
Кораци су се приближавали. Сер Денијел је још увек громким гласом дозивао Џоану по дворишту.
— Јесте ли чули о њој? понови Дик.
— Јесам, рече Мечем.
— Како вам глас дрхти! Шта вам је? упита Дик. Та Џоана је за нас заиста велика срећа: она је одвратила њихове мисли од нас.
— Диче, узвикну Мечем, ја сам изгубљен! Обоје смо изгубљени! Бежимо ако још има времена. Они се неће смирити док ме не пронађу. Или, чујте: пустите да ја изиђем; кад мене буду нашли, ви ћете моћи побећи. Пустите ме да изиђем, Диче... добри Диче, пустите ме да изиђем!
Она је пипала за кваку. И Дик најзад све разумеде.
— Тако ми свете мисе! узвикну он. Па ви нисте Џон! Ви сте Џоана Сидли! Ви сте девојка која није хтела да се уда за мене!
Девојка застаде. Стајала је нема и непомична. Дик, такође, за тренутак није говорио; а затим опет проговори:
— Џоана, ви сте ми спасли живот, и ја сам сласао ваш, видели смо проливање крви, били смо пријатељи и непријатељи, и ја сам био скинуо свој каиш да вас изударам. И све то време мислио сам да сте мушкарац. Али сад, пре него што умрем, хоћу да вам кажем ово: ви сте најбоља и најхрабрија девојка на свету, и када бих остао у животу, сматрао бих за срећу да се оженим вама. Но, свеједно, жив или мртав — ја вас волим.
Она ништа не одговори.
— Хајде говорите, Џоана, рече Дик. Хајде, будите добра девојка, па реците да ме волите.
— Па зар бих ја, Диче, узвикну она, била иначе овде?
— Е, онда, рече Дик, ако успемо да побегнемо венчаћемо се; а морамо ли да умремо, умрећемо. И то ће бити крај. Само, реците како сте нашли моју собу.
— Питала сам госпођу Хеч, одговори она.
— Добро је, госпођа је верна, каза он. Она вас неће одати. Имамо још времена.
И баш у том тренутку, као да желе да оповргну његове речи, у ходнику се зачуше кораци. Неко снажно залупа песницом у врата и громким гласом повика:
— Отворите, господине Диче! Отворите!
Дик нити се покрену нити одговори.
— Сад је све свршено, рече девојка и загрли Дика око врата.
Чуло се како све више људи долази пред врата. Најзад стиже и сер Денијел и галама одједном престаде.
— Диче, повика витез, не будите магарац. Седам Спавача[7] би се досад већ пробудило. Ми знамо да је она ту. Отворите зато врата, човече.
Дик је и даље ћутао.
— Развалите врата, заповеди сер Денијел. И његови људи одмах почеше дивљачки да ударају у врата ногама и песницама. Иако су врата била јака и добро забрављена, она би ускоро попустила да се срећа није још једном умешала. Кроз грување и лупу зачу се вика једног стражара, онда још једног, и најзад вика целе страже, на коју је одговарала вика из шуме. У првом тренутку узбуне изгледало је као да одметници заузимају замак на јуриш. Сер Денијел и његови људи одмах одустадоше од напада на Дикову собу и одјурише да бране зидове замка.
— Сад смо спасени, рече Дик.
Он ухвати, обема рукама, велики стари дрвени кревет и покуша да га покрене, али не успе.
— Помозите ми, Џоана. Помозите ми из све снаге, тако вам живота! узвикну он.
Њих двоје с великом муком успеше да превуку велики храстов кревет преко собе и навалише га на врата.
— Само сте горе учинили, рече Џоана тужно. Он ће сада ући на тајна врата.
— Није тачно, одговори Дик. Он се неће усудити да толиким људима открије своју тајну. Ми ћемо баш и побећи кроз тајна врата. Слушајте! Напад је прошао! Не, није га ни било!
То, заиста, није ни био напад. То је био долазак једне групе бегунаца после Ризингемовог пораза, који је изазвао толику узбуну. Бегунци су успели да се провуку захваљујући мраку. Пуштени су унутра кроз велику капију; и сада су, уз бучни топот коњских копита и звецкање опреме и оружја, силазили с коња у дворишту.
— Он ће се одмах вратити, рече Дик. Хајдемо брзо кроз онај отвор!
Он упали лампу и обоје одоше у угао собе. Пукотину, кроз коју је још светлуцала нека светлост, брзо нађоше. Дик узе јак мач из своје мале оружнице, завуче га дубоко у њу и свом својом тежином притисну балчак. Врата на поду се помакоше, отшкринуше се мало, и најзад се широм отворише. Њих двоје их дохватише и превалише на под. Пред њима се указа неколико степеника који су водили на ниже, и на последњем од њих горела је лампа што ју је џелат био оставио.
Седам Спавача су, по предању, седам младића из Ефеса који су у време гоњења хришћана за владе римског цара Деција (249—251 год.) побегли у једну пећину. Њихови гониоци су зазидали ту пећину, а они заспали у њој и пробудили се тек после двеста година, за владе цара Теодосија II (408—450 год.). Слична прича се налази и у Корану. (Прим. прев.)