— Сад ви идите напред и узмите лампу, рече Дик. Ја ћу за вама пошто затворим тајна врата.
Они се спустише једно за другим. И само што је Дик спустио тајна врата, ударци поново одјекнуше на вратима собе.
4.
Ходник у коме су се Дик и Џоана сада нашли беше узан, прљав и кратак. Врата на његовом другом крају била су делимично отворена; то бесумње беху иста она врата која су се чула кад их је човек откључавао. Дебела паучина је висила са таванице, а поплочан под је потмуло одјекивао и при најлакшем кораку.
Иза врата су се и десно и лево пружали ходници. Дик насумце пође једним од њих и обоје брзим корацима, који су одјекивали, пожурише преко тавана изнад капеле. Врх засвођене таванице, при нејасном светлуцању лампе, издизао се као леђа кита. Овде-онде биле су рупе, скривене с друге стране гипсаним украсима. Дик погледа кроз једну од њих и угледа поплочани под капеле. олтар са упаљеним свећама, а пред олтаром, на степенику, сер Оливера како клечи и моли се склопљених руку.
На другом крају се спустише низ неколико степеника. Ходник је постајао све ужи. Зид му је сада с једне стране био од дрвета. Чули су се људски гласови и кроз пукотине је продирало слабо светлуцање. Ускоро дођоше до једне округле рупе величине човечијег ока. Дик погледа кроз њу и угледа унутрашњост дворане и пет-шест људи, са грудњацима на себи, како седе за столом, пију из великих чаша и халапљиво гутају јеленско печење. Ово су, свакако, били војници који су малопре стигли.
— Нема помоћи, рече Дик. Да се вратимо и да пробамо кроз други ходник.
— Не, рече Џоана. Можда овај ходник иде даље. И она пође напред. Али неколико метара даље ходник се завршавао кратким степеништем; било је јасно да је немогуће побећи на ту страну докле год су војници у дворани.
Вратише се што су брже могли и почеше да иепитују други ходник. Он је био врло узан, једва довољно широк за крупног човека. Стално их је водио горе-доле, малим вратоломним степеницама, тако да чак и Дик није знао где се налази.
Најзад ходник постаде и ужи и нижи, степенице су водиле на ниже, зидови са обе стране били су влажни и љигави. Далеко напред чули су скичање и јурњаву пацова.
— Мора да се налазимо у тамници, примети Дик.
— И још никако нема излаза, додаде Џоана.
— Неки излаз мора постојати, одговори Дик.
Убрзо дођоше до једног оштрог завијутка, где се ходник завршавао степеништем. При врху степеништа налазила се велика камена плоча, која је затварала излаз, и они покушаше да је одгурну леђима. Била је непокретна.
— Неко је подупире, примети Џоана.
— Није тачно, рече Дик. Кад би је подупирао и човек снажан као десет других, морала би макар мало попустити. Али она се не миче, као стена. Нешто тешко је наваљено на њу с друге стране. Овде нема излаза, и, вере ми, добра моја Џоана овде смо тако сигурни заточеници као да већ имамо букагије на ногама. Седите да поразговарамо. За који час ћемо се вратити, кад они буду мање на опрезу. И — ко зна? — можда ћемо се и пробити, можда ћемо имати среће да побегнемо. Али моје је скромно мишљење да је с нама свршено.
— Диче, узвикну Џоана, дан кад сте ме први пут видели донео вам је несрећу. Ја сам најнесрећнија и најнезахвалнија девојка, јер ја сам вас довела овамо.
— Па шта с тим! одговори Дик. Све је то судбина, а од судбине се не може побећи. Него, причајте ми мало о томе ко сте ви и како сте доспели у руке сер Денијела; то ће бити боље него да тугујете, било због себе или због мене.
— Ја сам вам без оца и мајке, као и ви, поче Џоана. И, на моју велику несрећу, а сада и на вашу, ја сам, Диче, богата удавача. Лорд Фоксхем је био мој тутор; међутим, изгледа да је сер Денијел купио од краља право да ме уда и да је платио прилично велику своту за то. И тако су се због мене, још док сам била одојче с дадиљом, борила два моћна и богата човека који ће ме од њих удати! Затим су се прилике измениле, дошао је нови канцелар и сер Денијел је купио туторство нада мном и поништио туторство лорда Фоксхема. Прилике су се опет промениле и лорд Фоксхем је купио право да ме уда и поништио право сер Денијела; и од тог времена њих двојица су стално у сукобу. Али ме је ипак лорд Фоксхем држао код себе и био добар према мени. Најзад је требало да се венчам, то јест, да будем продана, како вам се више свиђа. Лорд Фоксхем је требало да добије пет стотина фунти за мене. Младожења се звао Хемли, и ето, Диче, баш сутра, између свих дана у години, требало је да се верим. Да ме није сер Денијел одвео, ја бих сигурно била венчана, и никад те не бих видела, Диче, драги мој Диче!