И она с љупкошћу узе Дикову руку и пољуби је. Дик привуче њену руку и учини то исто.
— Али, настави Џоана, сер Денијел ме је изненада одвео из баште, натерао ме да обучем ово мушко одело, што је смртни грех за жену; сем тога, и не стоји ми добро. Одјахао је са мном у Кетли, као што сте видели, и рекао ми да се морам удати за вас. Али ја сам се, у инат њему, била одлучила да се удам за Хемлија.
— Ах! узвикну Дик, ви сте, дакле, волели тога Хемлија!
— Не, нисам га волела, одговори Џоана. Али сам мрзела сер Денијела. Сем тога, Диче, ви сте ми помогли, били сте врло љубазни и врло храбри, и моје срце вас је заволело и против моје воље. И, ако иоле буде могуће, ја ћу се радо удати за вас. Ако то, због свирепе судбине, не буде могуће, ја ћу вас ипак волети. И до год ми срце буде куцало, оно ће вам бити верно.
— А ја, рече Дик, који никад досад нисам марио ни за једну жену, заволео сам вас док сам још мислио да сте момче. Сажалио сам се на вас, а нисам знао зашто. Кад сам хтео да вас изударам каишем, рука ме је издала. А кад сте ми признали да сте девојка, Џоне — ја ћу вас и даље звати Џоном — био сам сигуран да сте ви девојка за мене. Слушајте, рече он, прекинувши говор, неко долази!
И заиста, ходником су одјекивали тешки кораци; и гомиле пацова опет почеше да беже.
Дик размотри свој положај. Оштар завијутак пружао му је повољну бусију. Могао је да стреља заштићен зидом. Било му је јасно да је светлост сувише близу њега, те отрча мало напред и стави лампу на средину ходника. Затим се врати да мотри.
На другом крају ходника појави се Бенет. Изгледало је да је сам, у руци је држао запаљену буктињу, што га је чинило још бољом и изгледнијом метом.
— Станите, Бенете! повика Дик. Још један корак и ви сте мртви.
— Ту сте, дакле, каза Хеч, гледајући у мрак. Ја вас не видим. Аха! Паметно сте урадили, Диче: ставили сте лампу испред себе. Вере ми, ма да је то учињено у намери да мене убијете, радујем се што сте се користили мојим поукама! А шта намеравате сад? Шта тражите овде? Зашто сте хтели да убијете старог, искреног пријатеља? Је ли и млада госпођица с вама?
— Бенете, ја треба да постављам питања, а ви да одговарате, рече Дик. Зашто је мој живот у опасности? Зашто људи долазе кришом да ме убију у кревету? Зашто сам сада принуђен да бежим из утврђеног замка свог властитог тутора и од пријатеља међу којима сам живео и којима нисам никада никакво зло учинио?
— Господине Диче, господине Диче, рече Бенет, шта сам вам ја говорио? Ви сте храбри, али и најнеопрезнији младић кога сам икад познавао!
— Да, видим да све знате, одговори Дик, и да сам заиста осуђен на смрт. Па добро, овде где сам, ту и остајем. Нека ме сер Денијел извуче одавде ако може!
Хеч је ћутао неко време.
— Слушајте, отпоче он, вратићу се сер Денијелу да му кажем где сте и какву сте бусију заузели; јер, он ме је, стварно, с тим задатком и послао. А ви, ако нисте будала, бежите пре него што се вратим.
— Да бежим! понови Дик. Па ја бих већ побегао, да сам знао како. Не могу да померим ову камену плочу.
— Ставите руку у угао и видите шта тамо има, одговори Бенет. Трогмортоново уже је још у мркој соби. Збогом!
Хеч окрете леђа и ишчезе у вијугавом ходнику.
Дик одмах узе лампу и постутш по Хечевом савету. На једном крају плоче налазила се, у зиду, велика шупљина. Дик гурну руку у њу и напипа гвоздену полугу, коју снажно повуче у вис. Чу се шкљоцање браве и камена плоча се одмах покрену из свог лежишта.
Имали су слободан пролаз. С мало напора издигоше камену плочу и нађоше се у засвођеној одаји, која је с једне стране водила у двориште, где су два или три човека, засуканих рукава, тимарили коње последњих пристиглих војника. Две буктиње, забодене у гвоздене алке на зиду, трепераво су осветљавале овај призор.
Дик угаси лампу да не би привлачила пажњу и упути се уз степенице, па дуж ходника. У мркој соби конопац је био чврсто везан за врло тежак, стари кревет. Дик узе конопац, смотан у клупче, однесе га до прозора и поче га спуштати полако и опрезно у мрачну ноћ. Џоана је стајала поред њега. Али док се конопац све више спуштао и Дик га стално и даље одмотавао, страх поче да колеба њену одлучност.
— Диче, рече она, зар је то тако дубоко? Не смем да покушам. Ја бих сигурно пала, добри Диче.
Она је ово рекла баш у критичном тренутку Диковог рада. Он се трже, остатак клупчета се одмота, исклизну му из руку, и други крај конопца паде у ров, тако да се зачу пљусак воде. Истог тренутка озго са стражаре чу се глас стражара: „Ко иде?“
— Куга га уморила! узвикну Дик. Сад смо пропали! Силазите ... Хватајте конопац.