— Не могу, узвикну изненада Џоана, дршћући од страха.
— Ако ви не можете, не могу ни ја, рече Шелтон. Како да препливам ров без вас? Ви ме, дакле, напуштате?
— Диче, ја не могу, рече она. Снага ме је напустила.
— Сто му громова! Онда смо пропали! повика он и лупи ногом о под; а затим, чувши кораке, притрча собним вратима и покуша да их замандали.
Али пре но што је успео да их замандали, нечије снажне руке с друге стране гурнуше врата према Дику. Он се борио секунд-два; затим, осећајући да је савладан, притрча натраг прозору. Девојка је пала поред зида испод прозора; била је скоро онесвешћена, и кад је покушао да је дигне у наручје, осети да јој је тело млитаво и као без живота.
У истом тренутку људи који су били гурнули врата кидисаше на њега. Он обори првог ударцем ножа, остали устукнуше за тренутак у нереду, и он искористи ту прилику, прекорачи прозор, дохвати конопац обема рукама и поче се спуштати низ њега.
Конопац је имао чворове, што је олакшавало спуштање. Али Дику се толико журило и толико је мало искуства имао у овој врсти гимнастике да се вртео у ваздуху као злочинац на вешалима и ударао час главом час рукама о рапав, нераван камени зид. Ваздух му је зујао у ушима, видео је звезде изнад себе и одблесак звезда у рововској води испод себе. И све му се то ковитлало пред очима као опало лишће у вихору пред буру. Најзад испусти конопац и стрмоглави се у ледену воду.
Кад је изронио на површину, рука му додирну конопац, који се, ослобођен његове тежине, њихао тамо-амо. Изнад главе му је блештала црвена светлост; он погледа горе и спази, при светлости многих буктиња и мангала пуних ужареног угља, читав низ лица на зупчастом зиду. Видео је како очи људи зверају на разне стране тражећи њега; али он је био сувише далеко доле, светлост није могла да допре до њега, и они су узалуд гледали.
Опази сада да је конопац дужи него што је мислио; ухвати се за њега и, држећи главу изнад воде, поче да се примиче другој страни рова. На овај начин прешао је више од половине рова. Супротна обала била му је скоро на дохвату, пре него што је конопац, својом сопственом тежином, почео да га вуче натраг. Прикупивши сву храброст, он пусти конопац и скочи према врбовим гранама које су се налазиле у води и које су, тог истог вечера, помогле сер Денијеловом гласнику да изиђе на обалу. Затим потону, изрони поново на површину, потону и други пут, и најзад му рука дохвати једну грану, и он се муњевитом брзином нађе у шибљаку, поред дрвета. Ту је, још увек несигуран у успех свога бекства, лежао и дахтао, док је с њега цурила вода.
Али све ово није било учињено без приличног пљускања воде, што је људима на зупчастом зиду открило његов положај. Стреле су густо падале око њега у помрчини, густо као град. И једна буктиња би бачена доле, и она се у свом брзом лету кроз ваздух распламса и задржа се за тренутак на ивици обале, где букну великим пламеном и обасја целу околину као какав ватромет; а затим се, у добар час по Дика, скотрља у ров и одмах се угаси.
Она је послужила својој намени: стрелци су имали времена да спазе врбу и Дика, скривеног у њеном шибљаку. И ма да је младић одмах скочио на више, уз обалу, и потрчао из све снаге, ипак није био довољно брз да избегне погодак. Једна стрела га погоди у раме, друга му окрзну главу.
Бол од рана као да му даде крила. И чим је избио на раван, јурну право напред, у мрак. не мислећи ни мало на правац којим бежи.
Ускоро стреле престадоше да га прате. Када се, најзад, зауставио и погледао натраг, већ је прилично био одмакао од замка, ма да је још увек могао да види буктиње како се крећу тамо-амо дуж зупчастог зида.
Стаде и наслони се на једно дрво; крв и вода цурили су с њега, био је сав изубијан, рањен и сам. Али је ипак спасао свој живот, бар овога пута. И ма да је Џоана остала у замку, под влашћу сер Денијела, није кривио себе за то, јер није било у његовој моћи да то спречи, а није ни очекивао никакве кобне последице по саму девојку. Сер Денијел је свиреп, но мало је вероватно да ће бити свиреп и према младој девојци из вишег сталежа која има и друге заштитнике, вољне и способне да га позову на одговорност. Вероватније је да ће се он пожурити да је уда за неког од својих пријатеља.
„Но ја ћу, мислио је Дик, до тог тренутка наћи начина да срушим тог издајника, јер сам сад разрешен сваке захвалности и обавезе према њему. А у отвореном рату одлучује ратна срећа.“
Али за сада је био у врло великој незгоди.
Још неко кратко време тешко се пробијао кроз шуму. Због бола од рана, густог мрака и крајње узнемирености и пометености ускоро није више знао куда иде, нити је могао да се и даље пробија кроз густо шибље, те је најзад сео и наслонио се леђима на дрво.