Кад се повратио из заноса, који је био нека средина између сна и несвести, сиво јутро је почињало да замењује ноћ. Хладан ветрић је пиркао између дрвећа, и док је још седео и, тек напола пробуђен, зурио испред себе, спази како се на стотину корака пред њим нешто црно клати међу гранама. Најзад је, кад се разданило и кад се повратио из бунила, видео шта је то. То је неки човек висио о грани високог храста. Глава му је била оклембешена на груди, тело му се при сваком јачем налету ветра обртало у кругу, а руке и ноге се клатиле као у какве смешне играчке.
Дик се с тешком муком диже на ноге, па, посрћући и ослањајући се на стабла, приђе ближе том језивом призору.
Грана је била око двадесет стопа изнад земље. Извршиоци овог дела подигли су јадника тако високо да су му се чизме клатиле високо изнад Дика. А како му је кукуљица била навучена преко лица, било је немогуће видети ко је тај човек.
Дик је гледао десно и лево око себе и најзад приметио да је други крај ужета везан за стабло малог глога, који је растао, сав у цвету, испод величанственог храстовог свода. Својом камом, која му је једина остала од свег оружја, млади Шелтон пресече уже и леш тресну о земљу.
Дик подиже кукуљицу: то беше Трогмортон, весник сер Денијела. Он није био далеко одмакао на свом путу. Нека цедуља, коју очито људи Црне стреле нису приметили, вирила му је из грудњака; Дик је извади и виде да је то писмо сер Денијела лорду Венслејделу.
„Добро је, помисли он, ако се прилике опет промене, можда ће ми ово писмо послужити да изобличим сер Денијела, а можда чак и да га отерам на вешала.“
Он стави писмо у недра, изговори молитву над мртвацем, и настави пут кроз шуму.
Замор и малаксалост постајали су све већи. У ушима му је зујало, посртао је, у глави му се, с времена на време мутило. Снага га је издавала због губитка крви. Он је, бесумње, често скретао са свог пута, али је најзад изишао на главни друм, недалеко од засеока Танстол.
Неки суров глас му нареди да стане.
— Да станем? понови Дик. Вере ми, мени је лакше пасти него стати.
Он и учини што је рекао и паде колико је дуг.
Два човека изиђоше из честара, у зеленим кратким капутима, сваки с кратким мачем и дугачким луком и тулцем.
— Гле, Лолесе, рече млађи, па ово је млади Шелтон.
— Их, ала ће му се Џон осветник обрадовати! рече други. Мора да је учествовао у некој борби. Ево му ране на глави; сигурно га је стала много крви.
— Па ево има рану и на рамену, која мора да га је много болела, додаде Гриншив. Ко ли је то учинио, шта мислиш? Ако је неко од наших, нека очита последњу молитву: Елис ће му дати кратку исповест и дугачак конопац.
— Де, подигни младунца, рече Лолес. Запрти ми га на леђа.
А затим, кад му је Дик дигнут на леђа и кад је обавио младићеве руке око свог врата и чврсто га обухватио, бивши калуђер додаде:
— Ти остани на стражи, друже Гриншиве. Ја ћу га сам однети.
Гриншив се врати бусији поред пута, а Лолес се, звиждућући, упути полако низ брдо са онесвешћеним Диком на својим леђима.
Сунце се рађало када је Лолес излазио из огранка шуме и угледао, на супротном брду, раштркане куће засеока Танстол. Све је изгледало мирно. Али јака стража од десетак стрелаца лежала је у близини моста с обе стране пута. Чим стрелци приметише Лолеса с његовим бременом, пожурише се и затегоше лукове, као што и доликује ревносним стражарима.
— Ко иде? викну заповедник страже.
— Вил Лолес, тако ми крста! Знате ме ви у главу, одговори одметник презриво.
— Дај лозинку, Лолесе, одговори заповедник.
— Нека те небеса уразуме, будалчино! рече Лолес. Зар ти је нисам ја лично рекао? Ви сте сви просто пошашавели са овим изигравањем војника. Кад сам у шуми, хоћу шумски начин. А моја лозинка је за овај тренутак: „Шипак сваком ко изиграва војника!“
— Лолесе, ти пружаш рђав пример. Дај нам лозинку, луди лакрдијашу, рече строго заповедник страже.
— А шта ако сам је заборавио? упита Лолес.
— Ако си је заборавио, а ја знам да ниси, тако ми свете мисе, одапећу стрелу у твоје велико тело, одговори заповедник.
— Е па, кад не знаш за шалу, онда ћу ти је рећи, каза Лолес. Лозинка је: „Дакворт и Шелтон“. И ево, као доказ, Шелтон на мојим леђима и ја га носим Дакворту.
— Прођи, Лолесе, рече стражар.
— А где је Џон? упита калуђер.
— Он заседава у суду, тако ми свете мисе, и убире закупнину. Снашао се у томе послу као да га је радио целог живота! добаци неко из дружине.
Тако је и било. Кад је Лолес стигао до мале крчме у селу, нашао је Елиса Дакворта окружена сер Денијеловим закупцима како, по праву своје добре дружине стрелаца, хладнокрвно убире закупнину и даје признанице о њиховој наплати. Судећи по изразу лица закупаца, било је јасно да им се тај поступак ни мало не свиђа. Јер они су, сасвим оправдано, истицали да ће ту исту закупнину морати још једном да плате.