Чим сазнаде кога је Лолес донео, Елис отпусти преостале закупце и с великим интересовањем и пажњом смести Дика у једну стражњу собу крчме, где му прегледаше и превише ране и простим лековима повратише свеет.
— Драги младићу рече Елис, стежући му руку, ви се налазите код пријатеља, који је волео вашег оца и који воли и вас због успомене на њега. Одморите се мало у миру, пошто вам није сасвим добро. Доцније ћете ми причати о себи, и нас двојица ћемо наћи лека за све.
Доцније, у току дана, кад се Дик пробудио из удобног сна, ма да још малаксао, али свежији духом и телом, Елис се врати, седе поред његовог кревета и замоли га, у име успомене на његовог оца, да му исприча о околностима свог бекства из танстолског замка. У снажној појави Даквортовој, у поштеном изразу његова сунцем опаљена лица, у ведрини и проницљивости његових очију, било је нешто што је нагнало Дика да га послуша. И младић му исприча од почетка до краја све шта је доживео у току последња два дана.
— Видите ли, рече Елис кад је Дик завршио, шта су све милостиви свеци учинили за вас, Диче Шелтоне; они су вам не само спасли тело од толиких смртних опасности већ су вас и довели мени, коме је пламена жеља да помогне сину вашег оца. Будите ми само верни — а ја видим да сте ми верни — па ћемо ви и ја смрсити конце том дволичњаку и издајнику.
— Хоћете ли нападати замак? упита Дик.
— Био би доиста луд кад бих и мислио на то, одговори Елис. Он је сувише моћан; његови му људи придолазе. Они који су ми прошле ноћи умакли и стигли, — у добри час по вас — обезбедили су га од напада. Не, Диче, на против, ти и ја и моји храбри стрелци, ми се морамо брзо повући из ове шуме и оставити сер Денијела слободног.
— Бојим се за Џона, рече младић.
— За Џона? рече Дакворт. Ах, да, за девојку! Не бојте се, Диче. Ја вам обећавам, ако се буде говорило о венчању, одмах ћемо предузети кораке. А дотле, или док време не сазри, сви ћемо ишчезнути, као да нас никад није ни било овде. Сер Денијел ће гледати и према истоку и према западу, али нигде неће видети непријатеље. Мислиће да је само сањао. Но наша четири ока, Диче, стално ће га пратити, и наше четири руке — тако ми свих светаца! — смождиће тога издајника.
Два дана доцније сер Денијелова посада била је толико ојачала да се он одлучи да са једном групом изиђе из замка и да изврши напад. На челу четрдесетак коњаника продре он без икакве препреке до самог Танстола. Ни једна стрела није полетела, ни један се човек није макнуо у жбуну. Мост више није био под стражом, био је отворен за свакога; и сер Денијел, кад га је прешао. виде сељаке како плашљиво гледају са својих врата.
Један од њих, прикупивши сву своју храброст, иступи напред и, уз дубок поклон, предаде витезу једно писмо.
Лице сер Денијела се мрштило док га је читао. Оно је гласило:
„Скроз дволичном и свирепом племићу сер Денијелу Бреклију, витезу.
Утврдио сам да сте од самог почетка били дволични и свирепи. Ваше руке су умрљане крвљу мога оца; она се не може спрати. Једнога дана погинућете од моје руке; то вам стављам до знања. Такође вас обавештавам: ако покушате да за ма ког другог удате племићку Џоану Сидли, којој сам се заклео да ћу је узети за жену, освета ће доћи врло брзо. Први ваш корак у том правцу биће и ваш први корак ка гробу.
Трећа књига
Лорд Фоксхем
1.
Месеци су били прошли откако је Ричард Шелтон побегао из канџи свог тутора. Ови месеци беху пуни догађаја за Енглеску. Странка Ленкастера, која је до недавно била у самртном ропцу, поново је дигла главу. Јоркисти су били потучени и разјурени, њихов вођа убијен на бојном пољу, тако да је једно кратко време у току зиме, после већ описаних догађаја, изгледало да је кућа Ленкастер најзад коначно победила своје непријатеље.
Мали град Шоребај на Тилу био је пун племића — Ленкастераца из ближе околине. Ту је био гроф Ризингем са три стотине оружаних људи, лорд Шоребај — са две стотине, сер Денијел, који је био повратио свој углед и опет се богатио конфисковањем, налазио се у сопственој кући у главној улици, са шездесет људи. Прилике су се заиста биле измениле.
Беше мрачно студено вече прве недеље јануара, са оштрим мразом и јаким ветром. Сви су изгледи били да ће пасти снег пре сванућа.
У мрачној крчми једне споредне улице близу пристаништа седела су три-четири човека, пила пиво и јела на брзину спремљену кајгану. Сви су били наочити, снажни, опаљена лица, чврстих руку и смела ока; и ма да су имали на себи просте, сељачке кабанице, чак би и пијан војник двапут промислио пре него што би заметнуо кавгу с таквом дружином.