Мало подаље од њих, поред велике ватре, седео је млађи човек, скоро дечак, обучен приближно као и они, ма да се по његовом изгледу лако могло видети да потиче из боље породице и да би могао носити сабљу, да је време било подесно.
— Не, рече један од људи за столом, ово ми се не свиђа. Зло ће се изродити из тога. Ово није место за веселе људе. Весео човек воли ширину отвореног простора, добар заклон и мало непријатеља. А овде смо у затвореном граду, окружени непријатељима; и, да би несрећа била још већа, снег ће сигурно пасти још пре зоре.
— Све је ово због господина Шелтона, одговори други између њих, показујући главом према младићу поред ватре.
— Ја бих много учинио за господина Шелтона, рече први. Али да идем на вешала било због ког човека, то, браћо, никако!
Врата на крчми се отворише, један човек брзо уђе и приђе младићу поред ватре.
— Господару Шелтоне, рече он, сер Денијел је изишао са две буктиње и четири стрелца.
Дик (јер то је био наш млади пријатељ) одмах скочи на ноге.
— Лолесе, рече он, ви ћете стражарити уместо Џона Кепера. Гриншиве, пођите за мном. Кепере, хајдете напред. Пратићемо га овога пута ако иде за Јорк.
Идућег тренутка сви су били напољу, у мрачној улици, и Кепер, човек који је мало пре дошао, показа у правцу где су, на малој раздаљини, пламсале на ветру две буктиње.
Град је већ био у дубоком сну, нико се није кретао улицама, па је било врло лако неопажено ићи за групом. Напред су ишла два човека с буктињама, за њима је корачао један човек, чији се дугачки огртач лепршао на ветру, а за овим — четири стрелца, сваки са луком о рамену. Ишли су брзо и све више се приближавали обали.
— Је ли сваке ноћи ишао у овом правцу? упита Дик шапатом.
— Ово је трећа узастопна ноћ, господару Шелтоне, одговори Кепер. И стално у исти час и са истом пратњом, као да жели да му поход остане у тајности.
Сер Денијел и његових шест људи били су скоро изван града. Шоребај није био опасан зидом, и ма да су лордови, ленканстерци, који су ту обитавали, држали јаку стражу на главним путевима, ипак се могло неопажено ући и изићи мањим улицама и преко отвореног поља.
Сер Денијел и његова пратња стигоше најзад на крај улице којом су ишли. Пред њима се сада простирала неравна пешчана дуна, и у даљини се чула хука морских таласа. У овом делу града није било ни страже ни светлости.
Дик и његова два одметника приближише се мало више групи коју су пратили, и сада, пошто су оставили куће иза себе и могли да виде мало даље, са сваке стране, приметише другу буктињу која се приближавала с другог краја.
— Охо, ово ми мирише на издају, рече Дик.
Сер Денијел се ускоро заустави. Људи пободоше буктиње у песак и поседаше на земљу, као да су хтели да сачекају другу групу.
Она се брзо приближавала. Састојала се само од четири човека: два стрелца, пажа с буктињом и господина у огртачу, који је корачао између њих.
— Јесте ли то ви, лорде? упита сер Денијел.
— Да, ја сам. И ако се ико икада показао правим витезом, онда сам ја тај човек, одговори вођа друге групе. Јер, сваки други би се радије супротставио дивовима, мађионичарима или незнабошцима, него овој леденој хладноћи.
— Утолико ће вам лепотица бити захвалнија, лорде; не сумњајте у то, рече сер Денијел. Али, хоћемо ли напред? Јер, уколико пре видите моју робу, утолико ћемо се обојица пре вратити кућама.
— Али, зашто је држите овде, витеже, упита лорд. Ако је она тако млада, тако лепа и тако богата, зашто је не изводите међу њене вршњаке? Ви би сте је брзо добро удали и онда не би било потребно да вам се прсти смрзавају и да се излажењем из куће у невреме излажете опасности да будете погођени стрелом.
— Рекао сам вам, лорде, да за то имам свој лични разлог, одговори сер Денијел. И немам намеру да га даље објашњавам. Довољно је да вам кажем ово: ако вам је досадио ваш стари пријатељ Денијел Брекли, објавите да ћете се оженити Џоаном Сидли, и ја вам дајем часну реч да ћете га се брзо ослободити: наћи ћете га са стрелом у леђима.
Оба господина се брзо упутише преко дуне; три буктиње су ишле испред њих, повијале се према ветру, расипале облаке дима и прамење пламена, а иза њих је ишло шест стрелаца.
Дик их је пратио на малој раздаљини. Он, наравно, није чуо ни једне речи од тог разговора, али је у другом говорнику препознао старог лорда Шоребаја, човека на тако рђаву гласу да се чак и сер Денијел пред светом претварао да га осуђује.
Најзад стигоше близу морске обале. Ваздух је био слан, хука таласа постаде јача. И ту, у великој башти, ограђеној зидом, налазила се мала двоспратна кућа, са шталама и другим споредним зградама.