— Хече, рече Дик, поштујте мртваца. Зар хоћете да га опљачкате пре него што је сахрањен? Устао би из мртвих!
Хеч се неколико пута прекрсти. Али се брзо прибра; није га било лако одвратити ни од какве намере. И сандук би рђаво прошао да не зашкрипа капија. Убрзо затим отворише се кућна врата и унутра уђе висок, пун, румен, црноок човек педесетих година, у стихару и црној мантији.
— Еплјарде, зовну придошлица улазећи, али се одмах трже и стаде као скамењен. Света богородице! повика он. Нека нас штите свеци! Какво се то зло десило?
— Велико зло за Еплјарда, господине свештениче, одговори Хеч, савршено мирно. Убијен је пред властитом кућом, и сада се налази пред вратима чистилишта. Тамо, ако је веровати причама, неће оскудевати ни у огреву ни у свећама.
Сер Оливер приђе несигурним корацима једној столици и седе, узбуђен и блед.
— Ово је пропаст! Страшан ударац! рече он јецајући и одмрмља три молитве.
Хеч је у међувремену побожно скинуо свој шлем и клекнуо.
— Бенете, рече свештеник, умиривши се мало, шта ово значи? Који ли је непријатељ ово учинио?
— Сер Оливеру, овде је стрела. Погледајте је, на њој су исписане неке речи, одговори Дик.
— Ах, узвикну свештеник, то је страшна вест! Џон Осветник! Јеретик! Црна боја је злокобан знак! Господо, ова нитковска стрела ми се не допада. Требало би да се посаветујемо. Ко би то могао бити? Размислите, Бенете. Од толиких многих црних злонамерника, који ли је то што нас тако дрско изазива? Симнел? Сумњам. Волзингеми? Не, они још нису толико очајни; они још увек мисле да ће, кад дођу друге прилике, закон бити на њиховој страни. Можда је Сајмон Малмезбери? Шта мислите, Бенете?
— А шта мислите ви, господине, о Елису Дакворту? упитаће Хеч.
— Не, Бенете, никад. Није он, рече свештеник. Никад никаква буна, Бенете, не долази одоздо — у томе се слажу сви паметни историчари. Буна се увек шири одозго на ниже; и кад год се Дик, Том и Хари лате својих убојних секира, увек ћете наћи да то користи неком лорду. Сада је сер Денијел пришао Краљичиној Странци, па је стога у немилости код Јоркшких лордова. Од њих, Бенете, долази овај ударац — ко то извршује, још нисам дознао; али они су главни подстрекачи ове буне.
— Сер Оливере, рече Бенет, у овој земљи толико тиња да ми већ поодавно мирише на пожар. Тако се чинило и сиротом грешнику Еплјарду. И, допустите ми да кажем, људи су толико огорчени против свих нас да није потребно да их подстичу ни Јорк ни Ленкастер. Ево шта ја мислим: ви, који сте свештеник, и сер Денијел, који се управља према ветру, ви сте многим људима отели имања, а није мали број ни оних које сте тукли или обесили. Ви сте позивани да полажете рачуне о томе, и увек сте на крају, не знам како, успевали да закон буде на вашој страни, па сте мислили да је све заташкано. Али, морам вам рећи, сер Оливеру, човек кога сте лишили имовине и кога сте тукли остаје и даље огорчен и само чека прилику да вас устрели.
— Нисте у праву, Бенете. Ви ћете се радовати ако вас исправим, рече сер Оливер. Ви сте брбљивац, Бенете, причало и преклапало; сувише вам је дугачак језик. Скратите га, Бенете, скратите га.
— Ни једну реч више нећу рећи. Нека буде како ви хоћете, рече вазал.
Свештеник се диже са столице и из кутије за писаћи прибор, коју је држао о рамену, извади восак, воштану свећу, кремен и огњило. Помоћу њих и печата са грбом сер Денијела запечати сандук и орманче. Хеч је ово посматрао с незадовољством. Затим се сви, у приличном страху, пожурише да што пре напусте кућу и да узјашу коње.
— Давно је већ требало да смо на путу, сер Оливеру, рече Хеч, држећи дизгине коња док свештеник не узјаха.
— Ствари су се измениле, Бенете, рече свештеник. Нема више Еплјарда — покој му души! — да командује посадом. Задржаћу вас, Бенете. Морам имати поузданог човека, на кога се могу ослонити у овим данима црних стрела. „Стрела која лети дању“, рекао је евангелиста. Не сећам се осталог текста; да, ја сам рђав свештеник, сувише сам загазио у земаљске послове. Хајде, јашимо брже, господине Хече. Сељаци би требало да су већ код цркве.
Јахали су напред, низ друм, ветар им је дувао у леђа и лепршао пешевима свештениковог огртача; иза њих су се гомилали облаци и заклањали сунце које је залазило. Били су прешли три од раштрканих танстолских кућа, када су, дошавши код једног завијутка, угледали цркву испред себе. Десет, дванаест кућа налазило се сасвим близу ње. задњи део порте граничио се с ливадама. Код засвођене црквене капије било се скупило двадесетак људи, неки у седлу, а неки поред својих коња. Били су различито наоружани и опремљени; неки са копљима, неки са бојним секирама, неки с луковима и стрелама, неки на коњима доведеним од плуга и још блатњавим од орања. Они су били из најнижег сталежа; сви бољи људи, с бољом опремом, већ су се налазили са сер Денијелом у логору.