Први човек с буктињом откључа врата у зиду, и кад је цела група ушла у башту, поново их затвори и закључа с друге стране.
Дику и његовим људима било је, на тај начин, онемогућено да их и даље прате, сем ако су хтели да прескоче зид и да тако упадну у клопку.
Седоше у жбун штипавице и стадоше да чекају. Црвена светлост буктиња кретала се тамо-амо по башти, као да су људи с буктињама стално вршили патролу у њој.
После двадесет минута цела група опет изиђе на дуну. Сер Денијел и лорд, после дугог опраштања, растадоше се и упутише својим кућама, сваки са својом пратњом и буктињама.
Чим се бат њихових корака изгуби у ветру, Дик устаде, али не баш тако брзо, пошто је био сав укочен и претрнуо од зиме.
— Кеперу, подметнућете ми своја леђа, рече он.
Сва тројица приђоше зиду. Кепер се саже, Дик му стаде на рамена и с муком се испе на сводни камен зида.
— А сада, Гриншиве, ходите и ви овамо, шапну Дик. Лезите потрбушке по зиду, да бисте се мање видели, и будите спремни да ми помогнете ако несрећно паднем на другу страну.
Рекавши то, Дик скочи у башту. Помрчина је била таква да се прст пред оком није видео У кући нигде светлости. Ветар је оштро фијукао кроз кржљаво жбуње, морски таласи су ударали у обалу — ништа се друго није чуло. Дик пажљиво пође напред, спотичући се између жбуња и пипајући рукама; убрзо му оштра шкрипа шљунка под ногама показа да је наишао на стазу.
Дик се ту заустави, извади самострел, који је био сакрио испод дугачке кабанице, затеже га, за случај изненадне потребе, и поново пође напред, с већом одлучношћу и самопоуздањем. Стаза је водила право према групи зграда.
Све зграде су изгледале веома трошне, на прозорима куће били су стари, расклиматани дрвени капци, штале су биле отворене и празне, у сенари није било сена, у амбару није било жита. Свако би претпоставио да је то место пусто. Али Дик је имао јаког разлога да мисли друкчије, па је наставио с разгледањем и пробао прозоре на свим одајама. Најзад је дошао до оне стране куће која је била окренута мору и ту је, заиста, један прозор био осветљен бледом светлошћу.
Он се мало одмаче и учини му се да види како се по зиду собе креће нека сенка. Затим се сети да је у штали напипао лествице, па брзо оде да их донесе. Лествице су биле врло кратке, али је ипак, кад је стао на највишу пречагу, могао да дохвати рукама гвоздене шипке на прозору. Он се ухвати за њих, напреже сву снагу и одиже се толико да је видео унутрашњост собе.
Унутра су биле две особе. Прву одмах познаде — то је била госпођа Хеч. Друга је била висока, лепа, озбиљна и отмена дама, у дугачкој везеној хаљини. Да ли је то могла бити Џоана Сидли, његов стари шумски друг Џон, кога је хтео да ишиба каишем?
Дик се спусти на горњу пречагу лествица сав запањен. Он никад није мислио да је његова драгана тако узвишено биће, па га одмах обузе осећање малодушности. Али је мало времена имао за размишљање. У близини се зачу тихо „пст!“ и он журно сиђе с лествица.
— Ко иде? шапну он.
— Гриншив, чу се шапат.
— Шта хоћете? упита Дик.
— На кућу се мотри, господару Шелтоне, одговори одметник. Нисмо ми једини који мотримо на њу; док сам лежао потрбушке на зиду, видео сам људе како се прикрадају, у мраку, и чуо како тихо звижде један другом.
— Вере ми, то је врло чудно, рече Дик. Нису ли то људи сер Денијела?
— Не, господару, нису, одговори Гриншив. Јер, ако ме очи не варују, сваки је имао на капи неку белу значку са црним коцкама.
— Бело са црним коцкама? понови Дик. Заиста, таква ми значка није позната. У овом крају нема таквих значака. Ако је тако, искрадимо се што тише из ове баште; ми смо овде у врло неповољном положају за одбрану. Ван сваке је сумње да у овој кући има сер Денијелових људи, а наћи се између две ватре, било би страшно. Узмите ове лествице; морам их оставити где сам их и нашао.
Однесоше лествице натраг у шталу и, пипајући пут, вратише се на место где су ушли.
Кепер је био заузео место Гриншива на своду зида. Он им пружи руку и извуче их горе, једног за другим.
Опрезно и тихо спустише се на другу страну. Нису се усуђивали да говоре све док се не вратише својој старој бусији у жбуњу.
— Кепере, рече Дик, вратите се у Шоребај, и то што брже можете. Доведите ми одмах све људе које успете да сакупите. Овде ће бити место састанка; али ако су се људи разишли и ако их тек пред зору успете да скупите, онда ћемо се састати даље одавде, на уласку у град. Гриншив и ја лежаћемо овде и стражарићемо. Пожурите се, Кепере, и нека вам свеци помогну да брзо обавите посао! А нас двојица, Гриншиве, настави он чим је Кепер отишао, обићи ћемо сада башту у широком кругу. Хтео бих да видим да ли су те очи превариле.