Држећи се подаље од зида и користећи се сваком узвишицом и увалом, они обиђоше башту са две стране и ништа не приметише. С треће стране баштенски зид се дизао сасвим близу обале, па су — да би, ради свог циља, остали на потребној даљини — морали сићи доле на песак. Ма да је плима била још далеко од њих, таласи беху тако високи и песак је лежао тако ниско да су при сваком удару таласа пена и вода запљускивали обалу, па су Дик и Гриншив гацали, час до чланка час до колена, по сланој и леденој води Северног Мора.
Одједном поред беличастог баштенског зида спазише неког човека који је брзо сигналисао обема рукама. Чим је овај легао на земљу, дигао се, мало даље од њега, други и поновио исто сигналисање. И тако је ово сигналисање, као нека нема лозинка, поновљено свуд око опсађене баште.
— Ови добро стражаре, шапну Дик.
— Хајдемо са обале, добри господару, рече Гриншив. Овде смо сувише изложени; јер, када таласи снажно запљусну и кад се забеласају иза нас, они нас могу, према пени, јасно видети.
— То је тачно, одговори Дик. Удаљимо се.
2.
Мокри и промрзнути, два смела човека вратише се својој бусији у жбуњу.
— Молим бога да Кепер брзо стигне! рече Дик. Заветујем се да ћу упалити свећу св. Марији од Шоребаја ако стигне пре једног сата!
— Вама се жури, господару Диче? упита Гриншив предусретљиво.
— Да, добри друже, одговори Дик, јер се у тој кући налази девојка коју волим, а непознати људи, који се ноћу потајно врзмају око ње, сигурно су непријатељи.
— Ако се Кепер брзо врати, даћемо ми њима, одговори Гриншив. Судећи по раздаљини између њихових стражара, највише ако их има четрдесет. Кад бисмо их напали овако разређене, двадесет би људи било довољно па да их растерамо као врапце. Но, господару Диче, ако је она већ под влашћу сер Денијела, од какве је штете ако промени тутора. Само, ко ли су ови људи?
— Рекао бих да су то људи лорда Шоребаја, одговори Дик. Кад су дошли?
— Почели су да долазе, господару Диче, отприлике кад сте ви прешли зид, рече Гриншив. Није био прошао ни један минут откако сам легао потрбушке по зиду, кад сам приметио првог ниткова како пузи иза угла.
Последња светлост у малој кући била је већ угашена док су они газили пешчаном обалом, запљускиваном таласима. Немогуће је било предвидети ког ће тренутка људи који су се шуњали око баштенског зида прећи у напад. Од два зла Дик је претпостављао мање. Он је више волео да Џоана остане под туторством сер Денијела, него да пређе у канџе лорда Шоребаја. Зато је одлучио да, ако кућа буде нападнута, одмах притекне у помоћ опкољенима.
Али време је пролазило, а никаквог покрета није било. Сваких четврт сата обављано је исто сигналисање око баштенског зида, као да је вођа желео да се увери у будност своје разређене страже. Иначе је у сваком другом погледу околина мале куће била мирна.
Најзад су и Дикова појачања почела да пристижу. Још ноћ није била дубоко одмакла, а близу двадесет људи чучало је поред њега у жбуњу.
Пошто их подели у две групе, преузе команду над мањом, а већу повери Гриншивљевом вођству.
— А сада, Ките, рече он Гриншиву, одведите своје људе до најближег угла баштенског зида поред обале. Добро их распоредите и чекајте док не чујете да сам ја прешао у напад с друге стране. Желео бих да нам не умакну они поред мора, јер је међу њима њихов вођа. Остали ће се разбећи; њих и пустите. Овога пута, момци, немојте употребљавати стреле; ранили бисте само пријатеље. Употребите једино мачеве. Ако победимо, обећавам сваком по златник, кад повратим своју имовину.
Од чудне групе пропалих људи, лопова, убица и осиромашних сељака које је Дакворт сакупио да послуже циљевима његове освете, неки од најхрабријих и најискуснијих бораца добровољно су пристали да прате Ричарда Шелтона. Али за људе оваквог кова задатак да се мотри на кретање сер Денијела у Шоребају био је још од самог почетка страшно досадан, и они су у последње време већ гласно гунђали и претили да ће се разићи. Међутим сада, кад су били у изгледу оштра борба и добар плен, вратило им се расположење и они су се радосно припремали за борбу.
Пошто су бацили у страну своје дугачке кабанице, остали су неки у кратким зеленим капутићима, а неки у јаким кожним грудњацима. Многи су испод кукуљица носили капе са гвозденим плочицама. Од оружја за напад имали су сабље, каме, неколико јаких ловачких копаља и дванаестину кратких мачева, тако да би могли да ступе у борбу чак и са редовним феудалним трупама. Лукове, тоболце и дугачке каоанице сакрише у жбуње, и две групе одлучно пођоше напред.