— Доста их се скупило, хвала холивудском крсту! Сер Денијел ће бити сасвим задовољан, рече свештеник, бројећи у себи људе.
— Ко иде? Стој! повика Бенет.
Био је приметио неког човека како се између тисова искрада из порте. На овај позив човек престаде да се скрива и потрча што га ноге носе према шуми. Људи код капије, који до тог тренутка нису примећивали присуство странца, узбунише се и растрчаше. Они који су били сјахали почеше журно да скачу у седла. Остали се дадоше у кас за њим. Али како су морали да праве круг око порте, било је јасно да ће им бегунац умаћи. Хеч гласно опсова и натера коња на ограду да је прескочи; али коњ не хтеде да послуша и збаци јахача у прашину. И ма да се он одмах дигао и брзо дохватио дизгине, време је било изгубљено, бегунац је био далеко одмакао да би га могли ухватити.
Најмудрији од свих био је Дик Шелтон. Уместо да се да у узалудну потеру, он брзо скиде свој самострел с рамена, затеже га и упери; и сад, док су остали одустајали, окрете се Бенету и упита да ли да гађа.
— Гађајте! Гађајте! повика ватрено свештеник.
— Погодите га, Диче, рече Бенет. Оборите га као зрелу јабуку.
Бегунац би са још неколико скокова био ван опасности. Али последњи део ливаде постајао је све стрменитији, и човек је трчао све спорије. Међутим, делимично због сумрака, који је падао, делимично због кривудавог бегунчевог трчања, нишан није био лак. Док је подешавао свој лук, Дик осети као неко сажаљење и готово жељу да промаши. Стрела полете.
Човек се спотаче и паде, зачуше се радосни узвици Хеча и гониоца. Али су се сувише рано обрадовали. Човек беше само лако пао; лако се и подигао, окренуо се, махнуо им пркосно капом и ишчезао у шуми.
— Куга га уморила! повика Бенет. Има лоповске ноге: како само брзо трчи, светога ми Банбурија! Али ипак сте га окрзнули, господине Шелтоне; украо је вашу стрелу. Ако се не опорави од ње, мање ћу га мрзети.
— Каква ли је посла имао око цркве? упита сер Оливер. Сигуран сам да је ту долазио из зле намере. Клипзби, момче, сјаши и пажљиво претражи простор између тисова.
Клипзби оде и ускоро се врати са неким листом хартије у руци.
— Ово је било закачено за црквена врата, рече он, пружајући лист свештенику. То је све што сам нашао.
— Тако ми свете цркве, узвикну сер Оливер, ово је скрнављење! Да се тако објављују наредбе краља или месног лорда — хајде, добро! Али да сваки простак у зеленом капуту који прескаче ограде истиче објаве на црквеним вратима — е, то је већ скрнављење. Људи су спаљивани и за ствари од мање важности! Шта пише овде? Већ је мрачно. Добри господине Ричарде, ви имате младе очи, прочитајте ми, молим вас, ову објаву.
Дик Шелтон узе лист и прочита га гласно. То је била невешто спевана песма, готово без слика, писана простим рукописом и са много грешака у правопису. Ево како је, са донекле исправљеним правописом, она гласила:
Напомена: Имамо још стрела и добрих кудељних конопаца за ваше остале следбенике.
— Ах, нестало је милосрђа и хришћанских врлина! узвикну сер Оливер тужно. Ово је рђав свет и сваким даном постаје све гори. Заклећу се на холивудском крсту да сам невин као некрштено одојче за погибију тога доброг витеза, како у погледу дела, тако и у погледу намере. Гркљан му није био пресечен; још живе веродостојни сведоци који то могу потврдити.