— Тако је, одговори Дик климнувши главом.
— Е онда, настави Лолес, чујте и стару будалу која је скоро све била и скоро све видела. Ви трошите много времена на туђе послове, господару Диче. Трошите га на Елисове; он највише жели смрт сер Денијела. Трошите га на послове лорда Фоксхема; он, нека га свеци сачувају, има, без сумње, добре намере. Али усредсредите се ви на свој посао, добри Диче. Идите право девојци. Удварајте јој се, да вас не би заборавила. Будите у приправности, и кад се прилика укаже, утеците с њом на коњу.
— Али, Лолесе, она је сада, без сумње, у сер Денијеловој палати, одговори Дик.
— Отићи ћемо, онда, тамо, одговори одметник мирним гласом.
Дик се зачуђено загледа у њега.
— Да, ја то озбиљно мислим, рече Лолес и климну главом. А ако не верујете мојим речима, онда погледајте!
Одметник скиде кључ с врата, откључа храстов сандук и, пошто је мало претурао по њему, извади калуђерску мантију и опасач од ужета; а затим велике дрвене бројанице, довољно тешке да послуже као оружје.
— Ево, ово је за вас, рече он. Обуците се!
Пошто се Дик преобукао и, тако, прерушио у калуђера, Лолес извади неке бојице и оловку и поче с највећом вештином да му маскира лице. Обрве му задебља и продужи. Са брчићима, једва видљивим, поступи на исти начин; са неколико црта око очију измени израз лица и даде старији изглед овом младом калуђеру.
— А сад, настави он, кад и ја урадим то исто, бићемо такав леп пар калуђера какав се само пожелети може. Смело ћемо отићи у дом сер Денијела и гостољубиво ћемо бити примљени за љубав мајке-цркве.
— Како да вам се одужим, драги Лолесе? рече младић.
— Којешта, брате! рече одметник. Ја не радим ништа што ми не чини задовољство. Не брините се за мене. Ја сам од оних, вере ми, који сами воде бригу о себи. Кад ми нешто недостаје, имам дугачак језик и глас као манастирско звоно ... и ја тражим, сине мој. А када ми тражење не успе, узимам и сам.
Стари лопов весело намигну; а и Дик, ма да се осећао нелагодно што ужива тако велику наклоност овако сумњиве личности, није могао да се не насмеје.
Лолес се врати свом великом сандуку, и ускоро је био прерушен на сличан начин. Дик се зачуди кад виде да он сакри неколико црних стрела под своју мантију.
— Шта ће вам то? упита младић. Нашта ће вам стреле, кад не узимате лук?
— Вероватно ће бити разбијених глава, да не кажем, пребијених леђа, пре него што се ви и ја извучемо читави оданде куда идемо, одговори весело Лолес. А ако неко погине, желео бих да наша дружина добије признање за то. Црна стрела је печат наше опатије, господару Диче; она је знак ко је извршилац дела.
— Пошто се ви тако пажљиво припремате, рече Дик, и ја имам овде нека документа, која би, у мом властитом интересу и у интересу оних који су ми их поверили, било боље да оставим негде овде, него да буду нађена код мене. Где да их сакријем, Виле?
— Па, ево, ја ћу изићи у шуму и одзвиждати три стиха неке песме; за то време ви их затрпајте где хоћете и поравнајте песак на том месту.
— Нипошто! узвикну Дик. Ја вам верујем, човече! Било би подло од мене кад не бих имао вере у вас.
— Ви сте, брате, право дете, одговори стари одметник, који беше застао при излазу из јаме и окренуо се према Дику. Ја сам милостив стари хришћанин, не бих издао никога кад се ради о глави, а ни своју не бих штедео кад би ми пријатељ био у опасности. Али, лудо дете, ја сам лопов по занату, рођењу и навици. Кад би моја боца била празна и уста сува, ја бих вас покрао, драго дете, иако осећам љубав, поштовање и дивљење према вашем карактеру и вашој личности! Зар се може јасније рећи? Не.
И он оде кроз жбуње, пуцкетајући својим великим прстима.
Остављен сам, Дик, после кратког размишљања о недоследностима у карактеру свога сапутника, брзо извади, прегледа и затрпа своја документа. Задржа само један да га понесе са собом, пошто он ни у ком погледу није компромитовао његове пријатеље, а могао је да му послужи у невољи против сер Денијела. Ово је било властито витезово писмо лорду Венслејделу, које је послао по Трогмортону сутрадан после пораза код Ризингема, а које је Дик следећег дана нашао код мртвог гласника.
Затим, пошто запрете ватру, Дик изиђе из јаме и придружи се старом одметнику, који га је чекао испод оголелог храста, и био већ побелео од снега који је вејао. Они се погледаше и насмејаше — толико су се успешно били прерушили.
— Ипак бих волео да је лето и ведар дан, прогунђа одметник, па да могу да се видим у огледалу каквог вира. Тамо ће бити многи сер Денијелови људи који ме познају, и ако би нас неким случајем препознали, за вас би се, брате, можда неко и заузео, али што се мене тиче, док бих очитао Оченаш већ бих висио о конопцу.