И тако се заједно упутише друмом за Шоребај, који је у овом крају водио поред саме ивице шуме, избијао с времена на време у поља и пролазио поред кућа сиромашних сељака и малих пољских добара.
Ускоро, у близини једне сељачке куће, Лолес застаде.
— Брате Мартине, рече он потпуно промењеним гласом, у складу са својом калуђерском ризом, хајдемо унутра да замолимо милостињу од ових јадних грешника. Pax vobiscum![9] Да, додаде он својим сасвим природним гласом, тако је као што сам се и плашио да је: изгубио сам донекле онај снисходљиви калуђерски тон. И зато ми морате дозволити, господару Шелтоне, да га увежбавам по овим селима, пре него што ризикујем свој дебели врат у кући сер Денијела. Али увиђате ли помало како је добро бити човек вичан сваком послу! Да нисам био морнар, ви бисте сигурно отишли на дно са Добром надом; да нисам био лопов, не бих вам могао нашминкати лице тако да се не зна да је ваше; да нисам био калуђер и да нисам певао у хору и јео добро за трпезом, не бих могао извести ово прерушавање, већ би нас и пси открили и лајали на нас због обмањивања.
Затим Лолес приђе прозору куће, пропе се на прсте и погледа унутра.
— Тако је, рече он. Све боље и боље. Овде ћемо одржати сјајну пробу са својим лажним лицима и уз то ћемо се нашалити на рачун брата Кепера.
После ових речи он отвори врата и први уђе у кућу.
Унутра су седела за столом и алапљиво јела тројица из њихове дружине. Каме су били заболи у сто и бацали на укућане мрке и претеће погледе, што је показивало да су за своју гозбу имали да захвале више својој сили него гостопримству укућана. На два калуђера, који су сада, са скрушеном достојанственошћу, ушли у кухињу, они се окретоше с нарочитом мржњом. И један од њих, Џон Кепер лично, који је, изгледа, био њихов вођа, одмах им грубо нареди да се губе.
— Не требају нам просјаци овде! викну он.
Али други, који такође није препознао Дика и Лолеса, био је увиђавнији.
— Немој тако, рече он. Ми смо јаки људи, па узимамо шта нам треба; а они су слаби, па зато и просе. Али кад куцне самртни час, они ће бити јачи, а ми слабији. Не осврћите се на њега, оче. Приђите и напите се из моје чаше и благословите ме.
— Ви сте лакоумни, проклети људи, одани телесним уживањима, рече калуђер. Не дао бог да пијем с таквим друштвом! Али, ево, из сажаљења које осећам према грешницима, оставићу вам једну свету реликвију; позивам вас да је, ради спаса своје душе, волите и чувате.
Лолес ово изговори громким гласом калуђера-проповедника. А затим извуче испод мантије црну стрелу, стави је на трпезу пред запањене одметнике, па се истог тренутка, заједно с Диком, окрете, изиђе из собе и ишчезе у снежној вејавици пре но што су одметници имали времена да изусте и једну реч и да прстом мрдну.
— Тако, рече он. Ставили смо на пробу своја лажна лица, господару Шелтоне. Сад се не бојим да идем куд год желите.
— Добро! одговори Ричард. Једва чекам да приступим делу. Хајдемо за Шоребај!
2.
Сер Денијелова кућа у Шоребају била је висока, пространа зграда, украшена гипсаним радовима, обложена храстовом резбаријом и покривена тршчаним кровом. Позади куће простирала се башта, пуна воћки, стаза и хладњака, а недалеко од ње уздизао се торањ опатије.
У кући би се у случају потребе могла сместити свита и неке веће личности него што је био сер Денијел. Па и сада се у њој налазило мноштво људи. Двориште је одјекивало од звекета оружја и коњских потковица; у кујни је владала ужурбаност као у кошници. Певачи, свирачи и узвици акробата чули су се из дворане. Сер Денијел се у расипништву, веселости и гостопримству свога дома такмичио са лордом Шоребајем и превазилазио лорда Ризингема.
Сви су љубазно дочекивани. Певачи, акробати, шахисти, продавци реликвија, лекова, мириса и амајлија, а упоредо с њима и разни свештеници, калуђери и ходочасници радо су гошћени за доњом трпезом и спавали заједно на пространим галеријама или на голом дашчаном поду дугачке трпезарије.
Оно после подне након бродолома Добре наде подрум са вином, кујна, штале, надстрешница за кола, која је заузимала две стране дворишта — све је било препуно доколичара, од којих су неки припадали сер Денијеловој послузи и били обучени у његову загаситоцрвену и плаву ливреју, а неки су били дошљаци, које је похлепа довела у град и које је витез примао из политичких обзира, а и због обичаја тога времена.
Непрекидна снежна вејавица, велика хладноћа и приближавање ноћи задржали су их под кровом. Вина, пива, и новца било је у изобиљу; многи су се били разбашкарили и коцкали се у штали на слами, многи се још нису били отрезнили од пијанке после ручка. Човеку нашег времена изгледало би као да је нека хорда пљачкала град; а за човека из оног доба био је то обичан призор који се виђао увек за време великих гозби у богатим и племићким кућама.
Мир нека је с вама. (Прим. прев.)