Два калуђера, један млад и један стар, стигли су предвече и сад су се грејали поред велике ватре испод надстрешнице. Око њих се окупила разнолика гомила: опсенари, надрилекари и војници, са којима се старији калуђер одмах упусти у тако жив разговор, праћен громогласним смехом, и у причање веселих сељачких прича, да се група за трен ока повећа.
Млађи калуђер, у коме су читаоци већ препознали Дика Шелтона, седео је мало по страни и постепено се сасвим повукао. Он је слушао разговор, чак врло пажљиво, али уста није отварао; и по озбиљном изразу његова лица могло се закључити да га веселе приче његовог сапутника не занимају.
Најзад се његове очи, које су стално гледале тамо-амо и мотриле на све улазе куће, засветлеше при појави једне мале поворке која је ушла на предњу капију и прелазила преко дворишта. Напред су ишле две даме у дебелим крзнима, а за њима две служавке и четири наоружана човека. Убрзо сви ишчезоше у кући. Дик се провуче између доколичара и одмах се даде у потеру за њима.
„Виша између оне две је леди Брекли“, помисли он. „А где је леди Брекли, ту је у близини и Џоана.“
Четири наоружана човека испратише даме само до кућних врата, и оне су се сада пењале уз степенице од углачане храстовине, праћене двема служавкама. Дик пође за њима. Био је већ сумрак; у кући је била скоро помрчина. На одмориштима степеница блештале су буктиње у гвозденим буктињацима; дуж дугачких ходника, застртих ћилимима, поред сваких врата горела је лампа. И тамо где су врата била отворена Дик је видео по зидовима скупоцене ћилиме, а по подовима рогозину, које је осветљавала пламсава ватра са огњишта.
Прешли су већ два спрата и код сваког завијутка степеница млађа и мања дама окренула би се и пажљиво загледала у калуђера. Пошто су му очи стално биле спуштене, јер је глумио скромност, која одговара једном калуђеру, спазио ју је само једанпут, те није ни приметио да је привукао њену пажњу. И сада, на трећем спрату, група се раздвоји, млађа дама продужи да се пење сама, а друга, праћена двема служавкама, упути се десном страном дуж ходника.
Дик се попе брзим корацима, задржа се иза угла, испружи главу напред и стаде погледом да прати три жене. Оне се нису окретале, већ су наставиле да и даље иду дуж ходника.
„Ово је врло добро, помисли Дик. Ако будем сазнао која је соба леди Брекли, онда ће ми бити лако да се сретнем са госпођом Хеч, кад буде излазила или улазила неким послом.“
Баш тада нечија му се рука спусти на раме, он се трже уз пригушен узвик, окрете се и зграби свог нападача.
Али се постиде кад виде да је особа коју је тако грубо шчепао она мања млада дама у крзну. А она је потресена и уплашена, дрхтала у његовом наручју.
— Госпођице, рече Дик, пуштајући је, молим вас да ми опростите; ја немам очи на потиљку, и, вере ми, нисам могао знати да сте девојка.
Девојка настави да га гледа, али њено изненађење убрзо пређе у страх, а после изненађења дође и сумња. Дик, који је читао ове промене на њеном лицу, побоја се за своју сигурност у овој непријатељској кући.
— Лепа девојко, рече он, глумећи хладнокрвност, допустите ми да вас пољубим у руку у знак да ми опраштате моју грубост, па ћу одмах отићи.
— Ви сте чудан калуђер, млади господине, одговори девојка, гледајући му и смело и лукаво у лице. И пошто је моје прво изненађење донекле прошло, ја по свакој речи коју изустите примећујем да сте световњак. Шта радите ви овде? Зашто сте се тако богохулно прерушили? Долазите ли као пријатељ или као непријатељ? Зашто уходите леди Брекли као лопов?
— Госпођице, рече Дик, молим вас да будете сигурни у једну ствар: нисам лопов. Па чак и да сам дошао овамо као непријатељ, што донекле и јесам, нисам непријатељ лепих девојака и ја их преклињем да ни оне не буду мој и да ми допустите да останем. Јер, доиста, лепа госпођице, викните ако је то ваша жеља, викните само једном и реците шта сте видели, и јадни човек који је пред вама биће мртав. Не могу да верујем да бисте ви били тако свирепи — додаде Дик, па обема рукама узе девојчину руку и загледа се у њу с учтивим дивљењем.
— Јесте ли, онда, ухода... Јоркист? упита девојка.
— Госпођице, доиста сам јоркист, а и ухода, у неку руку, одговори он. Али оно што ме је довело у ову кућу, оно што ће вас заинтересовати и умилостивити ваше љубазно срце, није у вези ни са Јорком ни са Ленкастером. Поверићу потпуно свој живот вашој увиђавности. Ја сам љубавник, и моје име ...