Али овде млада дама изненада стави руку на Дикова уста, погледа брзо горе и доле, лево и десно, па, уверивши се да нема никог, повуче младића снажно и брзо уз степенице.
— Ћутите и хајдете, рече она. Говорићемо после.
Дик, прилично изненађен, пусти да га она води уз степенице, а затим дуж ходника. И она га најзад, изненада, гурну у неку собу обасјану, као и многе друге, распламсалом кладом на огњишту.
— А сада, рече млада девојка, гурајући га према столици, седите овде и слушајте моју суверену вољу. Ја сам господар вашег живота и смрти и нећу се устезати да злоупотребим своју моћ. Чувајте се! Страшно сте ми пригњечили руку. Није, вели, знао да сам девојка! Да је знао да сам девојка, сигурно би скинуо каиш да ме туче.
После ових речи она брзо изиђе из собе и остави Дика забезекнутог од изненађења и у недоумици да ли сања или је будан.
— Скинуо бих каиш да је тучем! понови он. Скинуо бих каиш да је тучем! И он се сети оне вечери у шуми и поново виде Мечемово згрчено тело и очи које преклињу.
Одједном би упозорен на опасност. У соби до ове зачу шум као да се неко креће; затим чу уздах, сасвим близу, а потом шуштање хаљине и кораке. Док је стајао ослушкујући опази да се дуж зида заталасао ћилим. Врата се отворише, застори се раздвојише и у собу уђе, с лампом у руци, Џоана Сидли.
Била је обучена у тамно и топло скупоцено рухо, погодно за зиму и снег. Коса јој је била очешљана у облику круне. И она, која је изгледала тако мала и неспретна у мушком оделу, била је сада висока и витка као јела и ишла преко собе као вила.
Она, прибрано и мирно, диже лампу и погледа у младог калуђера.
— Шта вас је довело овамо, добри брате? упита она. Вероватно сте погрешно упућени. Кога тражите? И она стави лампу на полицу.
— Џоана, рече Дик, а затим га глас издаде. Џоана, поче он поново, рекли сте да ме волите; луд сам што сам веровао у то!
— Диче! узвикну она. Диче!
И на велико младићево изненађење, ова лепа и висока млада дама полете према њему, обисну му се око врата и даде му сто пољубаца све у једном.
— Ох, луди створе! повика она. Ох, драги Диче! Ох, кад бисте само могли да видите себе! Авај! додаде она и застаде, покварила сам вам изглед, Диче! Скинула сам вам нешто шминке с лица. Али то је у нашој моћи да поправимо. Оно што није у нашој моћи Диче — или се бар плашим да није — то је да спречимо моју удају за лорда Шоребаја.
— То је, дакле, одлучено? упита младић.
— Сутра пре подне, Диче, у опатији, и Џон Мечем и Џоана Сидли завршиће сасвим бедно, одговори она. Нема помоћи од суза, иначе бих исплакала своје очи. Молила сам се и дан и ноћ, али небо се мршти на моје молитве. И, драги Диче, добри мој Диче, ако ме ви не избавите из ове куће пре јутра, остаје нам само да се пољубимо и да кажемо једно другом збогом.
— Не, рече Дик, никако. Ја никад нећу рећи ту реч. То личи на очајање. Где има живота, има и наде, Џоана. Ја се још надам. Да, вере ми. И победићу! Слушајте ме, када сте били само име за мене, нисам ли вас тражио, нисам ли и друге добре људе позивао у помоћ, нисам ли ставио и свој живот на коцку? А сада, кад сам вас видео каква сте ... најлепша и најотменија девојка у Енглеској... мислите ли да бих одустао? Када би дубоко море било овде, ишао бих право преко њега; када би пут био препун лавова, и њих би растерао!
— Ах, ви се много одушевљавате и причате само због једне светлоплаве хаљине, рече она суво.
— Не, Џоана, протествовао је Дик, није само због хаљине. Па ви сте, девојко, онда били прерушени. Ето и ја сам сада прерушен; и зар не изгледам смешан, као права будала?
— Да, Диче, изгледате! одговори она, смешећи се.
— Па, тако је, одговори он, ликујући, било и с вама, јадним Мечемом, у шуми. Заиста, били сте девојка за смејурију. Али сада!
И тако наставише да разговарају. Држали су се за руке, осмехивали се једно на друго, мило се гледали и минути су пролазили као секунди. Могли су тако да продуже целу ноћ. Одједном се зачу шум иза њих, и пред њима се појави млада дама, с прстом на уснама.
— Господе! узвикну она. Ала ви вичете! Зар не можете тише да говорите? А сада, Џоана, лепа моја девојко из шуме, шта ћете дати својој пријатељици што вам је довела драгана?
Џоана јој притрча и, место одговора, топло је загрли.
— А ви, господине, додаде млада дама, шта ми ви дајете?
— Госпођице, ја сам вољан да вам захвалим на исти начин, рече Дик.
— Ходите, рече дама. Дозвољено вам је.
Али Дик поцрвене као божур и пољуби је само у руку.
— Шта вам се не свиђа на мом лицу, лепи господине? упита она и поклони се до земље. А кад је Дик млако загрли, она додаде: Џоана, ваш драган је врло стидљив пред вама; али вас уверавам, кад смо се први пут срели, био је одлучнији. Сва сам у модрицама, девојко. Други пут ми немојте веровати, ако не будем сва модра! А сада — настави она — јесте ли свршили разговор? Јер, ја морам ускоро да отпустим витеза.