На ово обоје повикаше да још ништа нису казали једно другом, да је ноћ тек почела и да они неће тако рано да се растају.
— А вечера? упита млада дама. Нећемо ли доле на вечеру?
— Да, заиста! узвикну Џоана. Заборавила сам.
— Сакрите ме, онда, иза ћилима, рече Дик. Или у орман, или ... где год хоћете, само да могу остати овде и сачекати ваш повратак. Јер, имајте у виду, лепа госпођице — додаде он — да смо у тешком положају и да се можда од вечерас па до краја свог живота никада више нећемо видети.
На ово млада дама омекша. И када је, мало доцније, звоно позвало сер Денијелове укућане за трпезу, она сакри Дика у једно удубљење иза ћилима, одакле је могао да види целу собу.
Није дуго остао у том положају, кад се због нечега узнемири. Тишину куће на том горњем спрату реметило је само пуцкетање пламена и пиштање сирове кладе на огњишту. Али сад до Диковог напрегнутог слуха допре шум нечијег врло опрезног корачања; ускоро затим врата се отворише и некакав мален, црномањаст, кржљав човек, погурених леђа, одевен у униформу лорда Шоребаја, прво промоли главу, а потом уђе у собу. Уста су му била отворена, као да је хтео да боље чује; његове светле очи немирно су и брзо гледале тамо-амо. Ишао је унаоколо по соби и лупкао овде онде по засторима; али Дика, неким чудом, не примети. Затим је завиривао испод намештаја, загледао у лампу. Најзад, са изгледом великог разочарања, хтеде да изађе тихо као што је и дошао, кад, одједном клече, подиже нешто на поду, загледа се у то и, са изразом великог задовољства, сакри то у џеп на свом појасу.
Диково срце претрну, јер је подигнута стварчица била ројта с његовог сопственог опасача. Било му је јасно да ће тај кржљави ухода, који је злобно уживао у свом послу, одмах известити о томе свога господара, лорда. У једном тренутку Дик умало што није повукао застор устрану и кидисао на ниткова, да му, по цену живота, отме ројту. И док је оклевао, још једна, нова, ствар га узнемири. Од степеница је допирао промукао и пијан глас; и ускоро се дуж ходника зачуше несигурни и тешки кораци.
— певао је глас. Шта вас је довело? Хеј, пијандуре, шта вас је овамо довело? додаде глас уз грохотан пијан смех. А затим још једном запева:
Авај! То је Лолес, посрћући пијан, тумарао по кући и тражио какав згодан кутак где би могао мало да одспава свој мамурлук. Дик је беснео у себи. Ухода, у први мах уплашен, охрабри се кад виде да има посла с напитим човеком и брзо, као мачка, шмугну из собе и ишчезе испред Дикових очију.
Шта је требало да чини? Ако изгуби везу с Лолесом, онда те ноћи неће моћи да планира и да оствари Џоанино ослобођење. Ако пак ослови пијаног одметника, ухода се можда још увек налази негде у близини, па из тога могу произаћи најкобније последице.
Дик се, ипак, одлучи на ово друго. Изиђе из заклона и стаде, приправан, код собних врата са дигнутом руком у знак опомене. Лолес, црвен као рак, подбулих очију, несигурна корака, прилазио је све ближе. И најзад, као кроз маглу, спази свог господара и, упркос Дикових заповедничких знакова, одмах га поздрави гласно и по имену.
Дик скочи на пијаницу и љутито га продрмуса.
— Животињо! зашишта он. Животињо и нечовече! То је горе од издаје, бити овако неразуман. Можемо погубити главе због твог пијанчења.
Баш у том тренутку Дик зачу брз шум иза застора. Он скочи у правцу тог шума; застор у магновењу би свучен, Дик и ухода стадоше да се ваљају по њему, на поду, и да се гушају у немом и дивљачком бесу. Али Дик беше много јачи, те се ухода убрзо нађе под његовим коленом и, после једног ударца дугачком камом, издахну.
3.
Лолес је све време беспомоћно посматрао ову жестоку и брзу борбу, па чак и кад се све свршило и Дик устао, ослушкујући с напрегнутом пажњом далеки жагор на нижим спратовима куће, стари одметник се још увек њихао као жбун на поветарцу и глупо зурио у лице мртваца.
— Добро је, рече најзад Дик. Нису нас чули, хвала свецима! Али шта сад да радим са овим бедним уходом? Узећу бар своју ројту из његовог новчаника.
Дик отвори уходин новчаник и нађе у њему нешто новца, ројту и једно писмо упућено лорду Венслејделу, запечаћено печатом лорда Шоребаја. То име беше познато Дику; он одмах сломи печат и прочита садржину писма. Било је кратко, али је, на велику Дикову радост, пружало непобитан доказ да се лорд Шоребај издајнички дописује с краљевском кућом Јорка.