Младић је обично носио са собом прибор за писање; он клече поред уходе и на једном парчету хартије написа ово неколико речи:
„Лорде Шоребају, ви, који сте написали оно писмо, знате ли зашто је погинуо ваш човек? Саветујем вам: немојте се венчати.
Он стави ову цедуљу на груди мртваца; а Лолес, који је све ово посматрао и коме се свест почела враћати, одједном извади црну стрелу испод своје мантије и њоме прикова цедуљу за леш. На ово непоштовање мртваца, које му се учини готово свирепо, млади Шелтон узвикну од ужаса. Али стари одметник се само насмеја.
— Хоћу да се ово дело припише мојој дружини, рече он, штуцајући. Нека се ово припише заслузи мојих веселих другара, њиховој заслузи, брате.
Затим затвори очи, отвори уста као црквени појац и загрме снажним гласом:
— Ћути, будало! повика Дик и снажно га гурну према зиду. Ако си у стању да ме разумеш, ти, који у глави имаш више вина него разума, одмах, за име свете Марије, иди из ове куће, јер ако останеш, послаћеш на вешала не само себе него и мене. Хајде, брзо, губи се! Или ћу, богами, заборавити да сам ти вођа и у неку руку дужник! Одлази!
Лажни калуђер се сад донекле отрезни; по звуку Диковог гласа и севању његовог ока, он схвати значење ових речи.
— Сто му громова! повика Лолес. Ако нисам потребан, могу и да одем. И упути се пијано ходником, тетурајући низ степенице и ударајући о зид.
Чим он ишчезе, Дик се врати свом скривалишту, решен да види шта ће даље бити. Мудрост му је налагала да иде, али љубав и радозналост беху јачи.
Младићу, који је морао стајати усправно као прикован иза зидног застора, време је пролазило врло споро. Ватра у соби је догоревала, лампа почињала да шкиљи и да се дими. Међутим, нико се још није враћао у ове горње одаје; још увек се одоздо чуло звецкање посуђа и нејасан жагор оних који су вечерали; још увек је, под густом снежном вејавицом, владала тишина у целом Шоребају.
Најзад се кораци и гласови почеше приближавати уз степенице. Убрзо затим неколико сер Денијелових гостију стиже на степенишно одмориште и, прошавши кроз ходник, угледа свучен застор и уходино тело.
Одмах се устумараше и почеше да вичу.
На њихову вику дотрчаше са свих страна гости, војници, даме, послуга, једном речју, сви становници ове велике куће, па и они почеше да вичу.
Гомила се размаче кад се појави лично сер Денијел у пратњи лорда Шоребаја, сутрашњег младожење.
— Лорде, рече сер Денијел, нисам ли вам говорио о тој нитковској дружини Црне стреле? Ево вам доказа! Погледајте! Црна стрела је забодена и, крста ми, пријатељу, баш у вашег човека, или некога ко је украо униформу ваших људи!
— Цела истина. Ово је мој човек, одговори лорд Шоребај и устукну. Камо среће да имам више оваквих људи! Имао је њух као ловачки пас и умео је да ћути као риба.
— Зар тако? упита оштро сер Денијел. Шта је очекивао да нањуши у мојој кући? Заиста, више неће њушкати.
— Сер Денијеле, рече неко, ево и неке цедуље прикачене на његовим грудима.
— Дајте ми и стрелу и цедуљу, рече витез. Узевши стрелу у руке, он је неко време намрштено и замишљено посматрао. Да, да, рече обраћајући се лорду Шоребају, њихова ме мржња прати у стопу. Ова Црна стрела, или нека слична њој, још ће ми и главе доћи. Дозволите, пријатељу, једном обичном витезу да вас посаветује: чим се ови пси окоме на вас, одмах бежите! Њихова мржња је као Дамоклов мач — стално виси човеку над главом. Него, да видимо шта су написали. Тако је као што сам и мислио, лорде: ви сте обележени, као стари храст од горосече. Сутра-прекосутра доћи ће секира. А шта сте писали у оном писму?
Лорд Шоребај зграби цедуљу са стреле, прочита је и згужва, а затим, не устежући се више, клече поред мртваца и ревносно му претражи новчаник.
Диже се прилично узнемирен.
— Пријатељу, одавде ми је заиста нестало једно врло важно писмо, рече он. И кад бих ухватио ниткова који га је узео, одмах бих га обесио. Али, пре свега, осигурајмо све излазе из куће. Светога ми Ђорђа, већ је довољно зла учињено!
Одмах поставише стражаре око куће и око баште, по једног стражара на сваком завијтку степеница, целу чету на главном улазу у кућу, а једну поред ватре под надстрешницом. Сер Денијеловим људима придружише се људи лорда Шоребаја, тако да је било довољно наоружаних људи да се кућа обезбеди и да се ухвати непријатељ који се био ушуњао.
Тело мртвог уходе пренето је кроз снежну вејавицу у цркву.