Тек кад је све ово било урађено и у кући завладала пристојна тишина, две девојке позваше Дика да изиђе из скривалишта и поднесоше му исцрпан извештај о свему што се догодило. Он им, са своје стране, исприча о уходином доласку, његовом опасном открићу и брзој смрти.
Џоана се, готово онесвешћена, наслони на зид.
— Све је то узалудно, рече она. Ја ћу ипак морати сутра да се венчам!
— Шта! узвикну њена пријатељица. Па овде је наш витез, који растерује лавове као мишеве! Ви заиста имате мало вере у њега. Дед, пријатељу, гониоче лавова, утешите нас. Говорите, дајте какве смеле предлоге.
Дик се збуни што му је тако његово хвалисање бачено у лице. Али је, ма да сав поцрвенео, говорио одлучно.
— Доиста, налазимо се у тешком положају, рече он. Но кад бих само могао да изиђем из ове куће, макар на пола часа, све би било добро и венчање би било спречено.
— И лавови би били растерани, понови девојка његове речи.
— Опростите ми, рече Дик, сад не говорим хвалишући се, него више као човек који тражи помоћ или савет. Јер, ако због стражара не будем могао да изиђем из ове куће, нећу моћи ништа учинити. Молим вас да ме правилно разумете.
— Џоана, зашто сте говорили да је он прост? упита девојка. Он говори отмено и углађено кад хоће. Шта бисте још хтели?
— Да, уздахну Џоана са осмехом, мој пријатељ Дик се заиста променио. Кад сам трчала за њим, био је сасвим груб. Али то није важно; мени нема помоћи у овој љутој невољи, мораћу постати леди Шоребај!
— Опробаћу срећу, рече Дик. На калуђера се много не пази; и ако ме је срећа послужила да дођем овамо, може ме послужити и да изиђем одавде. Како се звао онај ухода?
— Ратер, одговори млада дама. То значи витез и јунак; а то му име приличи к’о крмачи седло. А шта намеравате да чините, гониоче лавова? Шта сте то наумили?
— Покушаћу да изиђем, одговори Дик. И ако ме неко заустави, остаћу миран и рећи ћу да идем да се молим богу за Ратера. Вероватно су већ почели да читају молитве над његовим мртвим телом.
— План је прилично прост, рече девојка. Али може да успе.
— Па то и није никакав лукав план, већ просто смелост, која у великим незгодама често боље послужи, каза млади Шелтон.
— Истина, рече она. Онда идите. Нека вас богородица штити и нека вам бог помогне да успете! Ви овде остављате једну девојку која вас воли и једну која вам је искрена пријатељица. Будите обазриви њих ради и чувајте се.
— Тако је, идите Диче, додаде Џоана. Јер, не би се могло рећи шта представља већу опасност: да ли да идете или да останете. Идите. Моје срце иде заједно с вама. Нека вас свеци чувају!
Дик прође поред првог стражара тако одлучно да га стражар само погледа; али код другог завијутка степеница стражар му препречи пут копљем и упита га куд иде.
— Pax vobiscum! одговори Дик. Идем у цркву да се молим богу над телом јадног Ратера.
— Можда је то истина, али не можете ићи сами, одговори стражар, па се наслони на храстов стуб и оштро звизну. Ево долази један човек! викну он доле, а затим даде знак Дику да прође.
У подножју степеништа стража је била у приправности и очекивала његов долазак. И пошто је још једном поновио своју причу, заповедник страже одреди четири човека да га отпрате до цркве.
— Не смете га пустити да побегне, момци, рече он. Водите га право сер Оливеру.
Врата се тада отворише. Два човека га узеше под руке, трећи пође испред њих, а четврти позади, са затегнутим луком и упереном стрелом.
Упутише се баштом, кроз густу помрчину и вејавицу, и приближише се слабо осветљеним прозорима цркве.
На западним црквеним вратима стајала је стража стрелаца, којима се одело белело од снега и који су се због невремена били склонили испод свода над вратима. И тек кад су Дикови спроводници измењали неколико речи с њима, би им дозвољено да прођу и да уђу у свету зграду.
Црква је била слабо осветљена свећама на великом олтару и једном или двема лампама, које су се клатиле на засвођеним таваницама приватних капела чувених породица. У сред цркве, на одру, лежало је уходино мртво тело, а свуд унаоколо клечали су закукуљени свештеници и шапутали молитве. На степенику олтара један свештеник у свечаној одежди читао је мису.
Чим се они појавише, један од закукуљених свештеника се диже, приђе им и упита вођу стражара зашто су дошли. Из поштовања према божјој служби и покојнику говорили су тихо; али њихове речи мукло су одјекивале у овој огромној празној згради.
— Калуђер! рече сер Оливер (јер то беше он) пошто саслуша извештај стрелца. Брате, додаде он окрећући се Дику, нисам очекивао ваш долазак. Ко сте ви? И по чијем налогу долазите да нам се придружите у молитви?