— То не користи, господине свештениче, рече Бенет. Није време таквом разговору.
— Не, господине Бенете, није тачно. Не мешајте се у оно што вас се не тиче, добри Бенете, одговори свештеник. Ја ћу доказати своју невиност. Нећу ни у ком случају да грешком изгубим свој јадни живот. Позивам све људе за сведоке да ја немам никакве везе са овом ствари. Чак нисам тада ни био у замку. Био сам послат да извршим неки налог пре него што је на часовнику било девет часова ...
— Сер Оливеру, рече Хеч прекидајући га, пошто нећете да прекинете ту вашу проповед, употребићу друга средства. Гофе, трубите за полазак.
И док је труба свирала, Бенет је пришао свештенику и нешто му љутито шапутао на ухо.
Дик Шелтон примети како га у једном тренутку свештеник уплашено погледа. Дик је имао разлога за дубоко размишљање, јер је сер Хари Шелтон био његов отац. Али не рече ни речи и изгледао је потпуно миран.
Хеч и сер Оливер су још неко време разговарали о промењеној ситуацији; донели су одлуку да задрже десет људи не само да чувају замак већ и да свештеника прате кроз шуму. И како је требало да Бенет остане у позадини, команда над појачањем предата је господину Шелтону. А није ни било другог избора: људи су били прости сељаци, приглупи и невешти рату, док је Дик био не само омиљен већ и врло одлучан и озбиљан за своје године. Ма да је младост провео у овим забаченим провинцијским местима, сер Оливер га је добро извежбао у писању, а Хеч му је лично показивао како се рукује оружјем и упознао га с најважнијим правилима команде. Бенет је увек био љубазан и вољан да помогне; он је био од оних људи који су немилосрдни према својим непријатељима, а верни и одани својим пријатељима. И сада, када је сер Оливер ушао у оближњу кућу да сво]им брзим и одличним рукописом напише извештај о последњим догађајима своме господару сер Денијелу Бреклију, Бенет приђе своме ученику да му пожели успех.
— Морате изабрати дужи пут, господине Шелтоне, рече он. Идите око моста, да бисте избегли смрт! На педесет корака испред себе држите поузданог човека, да привлачи хице; и идите тихо док не прођете шуму. Ако вас хуље нападну, појурите у галопу, јер ништа нећете постићи застајањем. И стално идите напред, господине Шелтоне; не враћајте се натраг, ако вам је живот мио! Нема помоћи у Танстолу, имајте то на уму. И, пошто одлазите у велике битке за краља, а ја и даље остајем да живим овде у великој опасности по свој живот, једино свеци знају да ли ћемо се икад више срести на земљи; зато ћу вам дати последње савете. Мотрите на сер Денијела; он је непоуздан. Овом ђапољем попу немојте никад веровати; он нема рђаве намере, али мора да извршава наредбе других. Он је оруђе сер Денијела! Ма куд да идете, пазите с ким сте. Постарајте се да стекнете моћне пријатеље. А помислите неки пут и на Бенета Хеча. Има и горих лупежа од Бенета. А сада, срећан вам пут!
— Збогом, Бенете, рече Дик. Увек сте ми били добар пријатељ, то никад нећу порећи.
— Господине Шелтоне, додаде Хеч нешто збуњен, ако ме овај Осветник прободе стрелом, могли бисте, можда, потрошити један златник или једну фунту и за моју сироту душу; јер ћу вероватно имати тешкоћа у чистилишту.
— Ваша жеља ће бити испуњена, Бенете, одговори Дик. Само, разведрите се, човече! Опет ћемо се ми састати. и више ће вам бити потребно пиво него молитве.
— Дао бог, господине Диче, рече Бенет. Али, ево долази сер Оливер. Да је тако брз у руковању с дугачким луком као што је с пером, био би храбар ратник.
Сер Оливер предаде Дику запечаћено писмо са овим натписом: „Мојем високо поштованом господару сер Денијелу Бреклију, витезу. Хитно! У руке.“
Дик стави писмо у унутрашњи џеп свога капута, нареди чети да крене и упути се с њом на западну страну, кроз село.
Прва књига
Два младића
1.
Сер Денијел и његови људи логоровали су те ноћи у Кетлију и његовој околини. Имали су топле станове и добру стражу. Али витез од Танстола никад није престајао да мисли о новцу и о начину како да до њега дође. Чак је и сада, уочи догађаја који је требало да га уздигне или упропасти, устао у један сат после поноћи да би испразнио џепове становника те околине. Он је на велико трговао спорним наследствима. Његов начин је био да откупи право наслеђа од наследника с најмањим правом и да онда, користећи свој утицај код великих лордова око краља, осигура неправедну одлуку у своју корист; или, ако је то било сувише заобилазно, да се силом оружја дочепа оспораваног добра и да помоћу свог утицаја и сер Оливеровог лукавог извртања закона задржи оно чега се дочепао. Кетли је било једно такво место; оно је тек недавно пало у његове канџе. Он је још увек наилазио на отпор закупаца; и у циљу угушивања њиховог незадовољства повео је своје трупе тим путем.