Дик, који је држао спуштену кукуљицу, даде знак сер Оливеру да се корак-два удаљи од стражара. И чим свештеник то учини, он му рече:
— Не надам се, господине, да ћу вас преварити. Мој живот је у вашим рукама.
Сер Оливер сав уздрхта, лице му пребледе. Ћутао је за тренутак, а затим рече:
— Ричарде, шта вас је довело овамо не знам, но све ми се чини да вас је довела нека зла намера. Ипак вас, због некадашњег пријатељства, нећу одати. Остаћете целу ноћ овде поред мене; остаћете овде све док се лорд Шоребај не венча и док сватови не оду одавде. И ако се све добро сврши, ако се покаже да нисте смишљали никакво зло, пустићу вас да идете куд вам је воља. Ако пак имате неки крвав план, крв ће пасти на вашу главу. Амин!
Свештеник се побожно прекрсти, окрете се и поклони се према олтару.
Затим рече још неколико речи војницима, узе Дика за руку, одведе га и посади поред свог седишта. Младић је, из пристојности, морао одмах да клекне и да се претвара као да се удубио у молитву; али је пазио и мотрио на све. Он примети да се три војника нису вратила сер Денијеловој кући, већ су тихо заузела згодан положај у близини врата. Био је уверен да су то учинили по сер Оливеровом наређењу. Значи, налазио се у клопци. Сад је морао да проведе ноћ у цркви, окружен тајанственим светлуцањима и сенкама, да гледа бледо лице онога кога је убио, и да, ујутро, присуствује венчању своје веренице с другим човеком.
Упркос свему томе, Дик је успео да влада собом и да стрпљиво чека исход.
4.
У шоребајској цркви су целе ноћи држана молепствија, час уз певање псалама час уз кратка звоњења.
Око уходе Ратера стајала је почасна стража. Он је лежао као што су га били и наместили: скрштених руку на грудима, отворених, укочених очију, упртих у таваницу. А по страни, близу њега, седео је младић који га је убио и узнемирено чекао долазак јутра.
У току ноћи сер Оливер се само једанпут обрати своме заточенику.
— Ричарде, сине, шапну он, ако намеравате да ми учините какво зло, кунем вам се спасом своје душе да сам невин. Признајем да сам грешан само пред богом, али пред вама нисам никад био.
— Оче, рече Дик, такође шапатом, верујте ми, немам никакве зле намере; а што се тиче ваше невиности, не могу да заборавим да сте се врло слабо оправдали.
— Човек може бити и ненамерно крив, одговори свештеник. Он може бити слепо оруђе у туђим рукама и не знати чему води неки његов поступак. Тако је било и са мном. Ја сам, додуше, повео вашег оца у смрт; али, бог ми је сведок на овом светом месту, нисам знао да то чиним.
— Можда је тако, рече Дик. Али видите какву сте чудну мрежу исплели око мене. Ја сам у овом часу и ваш заробљеник и ваш судија; морате у исто време и да ми претите смрћу и да се преда мном правдате. Да сте целог живота били частан човек, ви ме се сада, мислим, не бисте ни бојали нити бисте ме мрзели. Идите и молите се. Саслушао сам вас зато што сам морао, али нећу даље да трпим ваше друштво.
Свештеник уздахну тако дубоко да скоро изазва сажаљење код младића, саже главу и загњури је у руке, као човек опхрван бригама. Више није суделовао у певању псалама, али је Дик чуо како звецка бројаницама између прстију и како мрмља молитве.
Ускоро сива светлост јутра продре кроз шарена окна цркве и надјача светлуцање свећа; ова светлост се полако ширила и јачала и најзад су румени сунчеви зраци продрли кроз југоисточне прозоре и затреперили на зидовима. Бура је била прошла; велики облаци сручили су снег на земљу и отпловили даље, и нов дан је пружао слику веселог зимског пејсажа заоденутог у бело рухо.
Службеници цркве се ужурбаше: однесоше ковчег у капелу и обрисаше трагове крви са плочица, да не би ова злослутна слика бацила своју сенку на венчање лорда Шоребаја. У исто време, свештеници, који су провели целу ноћ у тужном бдењу, постараше се у зору да им лица добију ведрији изглед у част веселијег обреда који је имао ускоро да уследи. Још од раног јутра побожни грађани почеше да се скупљају у цркви, где су се неки молили богу, а неки чекали у реду пред исповедаоницом.
Због ове велике гужве било је лако неопажен ући и поред сер Денијелових стражара на вратима. И ускоро Диков поглед, који је невесело кружио унаоколо, сусрете се с погледом Вила Лолеса, који је још увек био у калуђерском оделу.
Одметник истог тренутка познаде свог вођу и кришом му даде знак руком и оком.
Дик није био опростио старом пустолову његов јучерашњи пијани изгред, али није хтео да и њега увуче у своју невољу, па му што је јасније могао даде знак да се губи.
Лолес као да схвати и одмах ишчезе иза једног стуба, тако да Дику лакну.
Међутим, Дик се запањи кад га неко повуче за рукав и кад виде да стари лупеж седе поред њега и поче, тобож, усрдно да се моли богу.