Сер Оливер одмах устаде са свога седишта и брзим корацима оде до војника који су стајали у близини црквених врата. Ако је свештеник посумњао, онда се зло већ десило и Лолес је постао заробљеник у цркви.
— Не мичите се, шапну Дик. Упали смо у клопку, захваљујући, нарочито, вашем јучерашњем пијанчењу. Кад сте ме видели да тужно седим на овом необичном месту, на које немам право, како нисте нањушили опасност и отишли?
— Па ја сам мислио да сте добили поруку од Елиса и да сте овде ради извршења неког задатка, одговори Лолес.
— Елис! рече Дик. Зар се Елис вратио?
— Да, одговори одметник. Вратио се синоћ и поштено ме ишибао каишем зато што сам био пијан; тако се осветио и за вас, господару. Елис Дакворт је силан човек! Дојурио је као ветар из Кревена да би спречио ово венчање. И ви га, господару Диче, знате какав је — он ће га и спречити.
— Е, онда смо ја и ви, јадни мој брате, мртви, одговори мирно Дик. Ја сам овде заробљен као сумњив и моја глава треба да буде залога за то венчање, које он намерава да спречи. Леп избор ми предстоји: да изгубим или вереницу или живот! Па ето, коцка је бачена — изгубићу живот.
— Тако ми свега на свету, ја идем одавде! узвикну Лолес и напола се подиже.
Али Дик му одмах стави руку на раме.
— Пријатељу Лолесе, седите мирно, рече он. Ако имате очи, погледајте тамо у онај угао код врата. Зар не видите да су они наоружани људи, зато што сте се упола дигли, већ у приправности да вам препрече пут? Помирите се са судбином, пријатељу мој. Били сте храбри на броду, кад сте мислили да ћете умрети смрћу морнара; будите храбри и сада, кад треба да умрете на вешалима.
— Господару Диче, све је ово дошло сувише изненада, рече, испрекидана даха, Лолес. Дајте ми само један часак да дођем себи; онда ћу, свете ми мисе, бити храбар као и ви.
— Тако и треба, храбри друже! Па ипак, Лолесе, не могу никако да се помирим с тим да треба да умрем.
— Да, то је истина! сложи се Лолес. На крају крајева, ја сам равнодушан према смрти. Умрети се мора, господару, раније или доцније. А кажу да је смрт на вешалима за праведну ствар — лака смрт, ма да никад нисам чуо да се ико вратио оданде да то потврди.
После ових речи снажни стари лупеж завали се у своје седиште, скрсти руке и поче да гледа унаоколо дрско и хладнокрвно.
— У сваком случају, додаде Дик, за нас је најбоље да будемо мирни. Још не знамо шта Дакворт спрема. А можда ћемо успети да умакнемо.
Чим су заћутали, зачуше неку веселу музику у даљини, која се све више приближавала и постајала све гласнија и све веселија. Звона са торња удвостручише звоњење. Људи и жене су у све већем броју стизали у цркву, отресали снег с ногу, трљали руку о руку и дували у њих. Западна врата била су широм отворена и кроз њих се видела сунцем обасјана и снегом покривена улица. Хладан јутарњи ваздух улазио је унутра. Сви су знаци говорили да лорд Шоребај жели да се венча рано ујутру и да се сватови већ приближују.
Неколико људи лорда Шоребаја, натеравши народ дршкама својих копаља да одступи, направише пролаз средином цркве. И баш тада се, преко смрзнутог снега, отвореним вратима почеше приближавати свирачи, фрулаши и трубачи, црвени у лицу од снажног дувања, затим добошари и цимбалисти, који су тако јако ударали у своје инструменте као да то раде за опкладу.
Свирачи код црквених врата направише шпалир и по такту своје громке музике затрупкаше на снегу. Главне личности ове отмене свадбене поворке корачале су између њих; многобројне даме и господа били су у тако раскошним и разнобојним оделима од свиле, кадифе, крзна и атласа, украшеним златом и чипкама, да је поворка изгледала, на снегу, као цветна алеја.
Млада је ишла напред, тужна и бледа, под руку са сер Денијелом; деверуша јој је била млада дама која се прошле вечери спријатељила с Диком. Одмах иза њих ишао је, у раскошном оделу, младожења, несигурно корачајући својим реуматичним ногама; чим је прешао црквени праг, скинуо је шешир, и по ружичастој боји његове ћелаве главе видело се да је узбуђен.
Тада је куцнуо час Елиса Дакворта.
Дик, који је, збуњен супротним осећањима, седео стиснутих песница, одједном примети неко комешање у гомили. Народ се гурао, узмицао и гледао, уздигнутих руку, навише. И Дик погледа горе и спази четири човека како, нагнути преко ограде галерије, нишане стрелама. Баш тог тренутка одапеше они своје стреле и ишчезоше пре него што су ларма и узвици гомиле достигли врхунац.
Црквом одјекнуше врисци и узвици ускомешане гомиле; запрепашћени свештеници појурише са својих места; музика престаде; па и звона, која су звонила још неколико секунди, такође умукнуше, јер је вест о несрећи допрла, на неки начин, чак и до звонара.