На средини цркве лежао је младожења, мртав, устрељен двема црним стрелама. Млада је пала у несвест. Високи сер Денијел, који се истицао у целој гомили, стајао је, изненађен и гневан, са дрхтавом стрелом у левој подлактици, док му је низ лице цурио млаз крви, јер му је друга стрела била окрзнула чело.
Пре него што је црква била претражена, виновници овог трагичног догађаја успели су да побегну на споредна врата.
Међутим, Дик и Лолес остадоше и даље као таоци. Приликом прве узбуне они су били устали и храбро покушали да се приближе вратима; али нису успели да продру кроз збијену гомилу свештеника, црквених певача и народа, те су се стоички вратили на своја места.
Сер Оливер, блед од ужаса, диже се на ноге и обрати се сер Денијелу показујући на Дика.
— Ево Ричарда Шелтона! повика он. Он је крив за проливену крв! Ухватите га! Наредите да се ухвати! Ради сигурности наших живота, ухватите га и чврсто га вежите! Он се заклео да ће нам доћи главе.
Сер Денијел био је заслепљен срџбом, заслепљен и топлом крвљу која му је цурила низ лице.
— Где је? загрме он. Довуците га овамо. Часнога ми крста, он ће проклињати овај час.
Гомила се размаче и стрелци јурнуше према Дику, шчепаше га за рамена и гурнуше низ степеник олтара. Лолес је седео мирно као миш.
Сер Денијел, бришући крв са очију, загледа се, жмиркајући, у свог заробљеника.
— А, ту си, дакле, дрски издајниче, рече он. Сад си у мојим рукама, и, тако ми свега на свету, ставићу те на муке и натераћу те да јаукнеш за сваку кап крви која ми сада капље у очи. Водите га! Овде није место за то! Одведите га мојој кући. Ставићу му на муке сваки зглоб тела.
Дик одгурну стрелце од себе и повика:
— Ово је свето прибежиште! Свето прибежиште! Хеј, оци! Хоће да ме извуку из цркве!
— Из цркве коју си ти, младићу, обесветио убиством, рече неки висок човек у раскошном оделу.
— Где им је доказ? повика Дик. Они ме окривљују за саучесништво, али немају никаквих доказа за то. Ја сам, истина, вереник младин, и она је на нашу веридбу пристала добровољно. Али шта с тим? Волети једну девојку мислим да није грех, па ни задобити њену љубав. То је једина моја кривица, ако је то уопште кривица.
Дик је тако смело изјавио да је невин да многи почеше да му одобравају. Али се у исто време, с друге стране, дигоше и многи тужиоци, који повикаше да су га прошле ноћи видели у сер Денијеловој кући, прерушеног у калуђера. Усред те галаме сер Оливер показа руком на Лолеса и гласно објави да је и он саучесник у овом делу. Стрелци шчепаше и њега и ставише га поред његовог вође. Људи из оба табора беху јако узбуђени, и док су једни вукли заробљенике у намери да им помогну да умакну, други су их псовали и ударали песницама. Дику је све зујало у ушима и хватала га вртоглавица као човека који се бори против таласа надошле реке.
Али онај високи човек који је мало час одговорио Дику утиша гомилу својим снажним гласом.
— Претражите их, нареди он, да видимо имају ли оружје. По томе ћемо моћи да судимо о њиховим намерама.
Код Дика не нађоше никакво оружје сем каме, и ово је говорило њему у прилог, све док му један човек не извуче каму из корица и показа да је још умрљана Ратеровом крвљу. На ово се диже велика граја међу присталицама сер Денијела, коју високи човек пресече покретом руке и заповедничким погледом. Кад је дошао ред на Лолеса, нађоше му под мантијом свежањ стрела истих онаквих каквима је убијен лорд Шоребај.
— Шта кажете сад? упита Дика високи човек, намрштивши се.
— Господару, ја сам овде у светом прибежишту, одговори Дик. Није ли тако? Видим по вашем изгледу да сте човек на високом положају и закључујем по изразу вашег лица да сте побожни и праведни. Вама ћу се својевољно предати као заробљеник и одрећи ћу се заштите овог светог места. Радије пристајем да ваша племенита рука изврши одмах, на лицу места, смртну казну нада мном, него да будем предат на милост и немилост овом човеку, кога овде јавно оптужујем да је убица мога оца и отимач мојих имања и прихода. И сами сте чули како ми је, и пре него што је доказана моја кривица, претио мучењима. Не одговара вашој части да ме предате мом заклетом непријатељу и давнашњем тлачитељу, већ да ми поштено судите по закону, и ако се докаже да сам крив, да ме погубите без мучења.
— Господару, повика сер Денијел, нећете ваљда слушати тога вука? Његова крвава кама јасно показује да лаже.
— Али, дозволите, добри витеже, одговори високи господин, ваша плаховитост говори против вас.
Млада, која је пре неколико минута била дошла себи и са ужасом у очима гледала цео овај призор, отрже се из руку оних који су је држали и клече пред последњег говорника.