Лорд Ризингем узе писмо, и двапут прочита.
— Јесте ли прочитали ово писмо? упита он.
— Прочитао сам га, одговори Дик.
— Јесте ли ви за Јорк или Ленкастер? упита лорд.
— Господару, недавно ми је постављено то исто питање и нисам просто знао како да одговорим на њега, рече Дик. Али пошто сам већ једном одговорио, нећу да мењам. Господару, ја сам за Јорк.
Лорд климну главом.
— Поштено сте одговорили, рече он. Али зашто ми, онда, дајете ово писмо?
— Па зар нису све стране против издајица, господару? узвикну Дик.
— Волео бих да јесу, млади господине, одговори лорд. Што се мене тиче, ја се слажем с вама у томе. Видим да у вама има више младалачке наивности него притворности; и да тај моћни човек, сер Денијел, није на нашој страни, дошао бих у искушење да подупрем вашу ствар. Распитао сам се и дознао да се с вама свирепо поступало, и то вас много оправдава. Али, видите, господине, ја сам пре свега, један од вођа краљичине странке; и ма да сам, верујем, по природи праведан човек, па чак и наклоњен да будем превише милостив, ипак морам ускладити своје поступке са интересима своје странке. А да бих задржао сер Денијела, готов сам да учиним врло много.
— Господару, рече Дик, можда ћете сматрати да сам сувише смео што се усуђујем да вам саветујем да не рачунате на верност сер Денијела. Чини ми се да је он и сувише често мењао странке.
— Па, тако је то у Енглеској. Шта можемо? Али ви сте неправедни према витезу од Танстола; јер, што се тиче верности, он је у последње време био сасвим веран нама који смо уз Ленкастер. Чак је и у нашим последњим поразима остао чврсто уз нас.
— Ако бисте бацили поглед на ово писмо, можда бисте променили своје мишљење о њему, рече Дик, и пружи лорду сер Денијелово писмо лорду Венслејделу.
Лордово лице се одмах промени; он се разјари као рањени лав и рука му се брзо маши за балчак мача.
— Јесте ли почитали и ово писмо? упита.
— Прочитао сам га, одговори Дик. Он нуди ваше имање лорду Венслејделу.
— Да, нуди му моје имање, као што кажете! одговори лорд. Обавезан сам вам због овог писма. Оно ми је открило лисичју јазбину. Тражите од мене што год желите, господине Шелтоне, нећу се показати незахвалним. Били ви за Јорк или Ленкастер, поштен човек или лопов — пуштам вас на слободу. Идите и нека вас богородица штити! Али сматрајте да је право да задржим и обесим вашег друга Лолеса. Злочин је био јаван и ред је да неко буде и јавно кажњен.
— Господару, моја прва молба је да и њега пустите, рече Дик.
— Он је стари, окорео неваљалац, лопов и скитница, рече лорд. Има већ двадесетак година како је зрео за вешала, па био обешен за ову или ону ствар, сутра или прекосутра, шта то мари?
— Ипак, господару, он је доспео овамо због мене, и ја бих био нечовечан и незахвалан кад бих га напустио, каза Дик.
— Господине Шелтоне, ви сте незгодан човек, одговори лорд строго. То је рђав начин да се успе у животу. Но пошто вам је толико стало до тога, учинићу вам по вољи. Идите заједно; само, будите опрезни и напустите што пре Шоребај, јер је сер Денијел (проклет био!) жедан ваше крви.
— Господару, захваљујем вам сада речима, а надам се да ћу вам ускоро захвалити и делима, рече Дик и изиђе из собе.
6.
Кад је Дику и Лолесу било допуштено да се искраду кроз споредан излаз из куће у којој је лорд Ризингем држао свој гарнизон, вече се већ беше спустило.
Они се зауставише у сенци баштенског зида да се договоре шта да раде. Опасност је била велика. Ако би их спазио неки сер Денијелов човек и надао вику, одмах би били ухваћени и убијени. Али град Шоребај није био једино опасно место за њих; и ван града постојала је опасност на наиђу на страже.
Мало даље, на једној пољани, они спазише ветрењачу и одмах до ње велики амбар, са отвореним вратима.
— Како би било да прилегнемо тамо док не падне ноћ? предложи Дик.
И пошто Лолес није имао ништа боље да предложи, отрчаше право у амбар и сакрише се у сламу иза врата. Дневна светлост је брзо ишчезавала и ускоро се при месечини смрзнути снег блистао као сребро. Сад или никад пружала им се прилика да непримећени оду до „Јарца и гајди“ и да замене своја одела, која су их издавала. Најпаметније је било да иду кроз предграђа и да, на тај начин, заобиђу трг, јер је постојала опасност да их неко из гомиле на тргу препозна.
Заобилазан пут био је дугачак. Водио их је поред куће на обали, која је сада била мрачна и тиха, и најзад их довео у пристаниште. Многи бродови, како се могло видети при месечини, били су дигли сидра и, користећи мирно време, одлазили из тога места. Зато крчме поред обале (које су још биле осветљене ватрама и светиљкама упркос наредби о замрачењу) нису више биле пуне посетилаца нити су у њима одјекивале сложне морнарске песме.