Брзо, упола трчећи, задигнутих мантија до колена, газили су они по дубоком снегу и пробијали се кроз лавиринт бродске грађе на обали. Били су прешли скоро половину пута око пристаништа и пролазили поред једне крчме, кад се врата на њој одједном отворише и млаз светлости паде на њих.
Они одмах стадоше, претварајући се да су задубљени у разговор.
Из крчме изиђоше, један за другим, три човека, и последњи затвори врата за собом. Сва тројица су посртала, јер су цео дан провели у пијанчењу, и сада су стајали и њихали се на месечини, као људи који не знају шта хоће. Највиши од тројице гласно је јадиковао.
— Седам буради најбољег гаскоњског вина, каквог нема ниједан крчмар, говорио је он. Најбољи брод који је изишао из дартмутског пристаништа, икона Девице Марије делимично позлаћена, тринаест златника ...
— Ја сам такође имао непријатних губитака, прекиде га један од оне друге двојице. Имао сам личних губитака, друже Арблестере. Украли су ми о св. Мартину пет шилинга и кожни новчаник, који је вредео девет пенија и четврт.
Дика коснуше те речи. Све до тог тренутка није ни помислио на јадног капетана, који је био упропашћен губитком Добре наде. Толико су у оно време ратници били равнодушни према имовини и интересима обичног света. Али овај изненадни сусрет живо га подсети на његов осион и неуспео потхват; и он и Лолес окренуше главе на другу страну, да их не би препознали.
Међутим, бродски пас, који је умакао приликом бродолома и вратио се у Шоребај, стајао је сада поред Арблестера и одједном дигао њушку и наћулио уши, а затим јурнуо напред и бесно залајао на два лажна калуђера.
Његов господар посрћући пође за њим.
— Хеј, другови! повика он. Имате ли неку пару за јадног старог капетана, кога су сасвим опљачкали гусари? До скора сам могао да вас частим било којег дана у недељи, а ето сада, суботом увече, кад је свако при новцу, просим за врч пива! Питајте мог морнара Тома, ако не верујете да сам био богат. Имао сам седам буради најбољег гаскоњског вина, брод који је био мој и мога оца пре мене, икону св. богородице у раму од платана, са позлатом, и тринаест фунти, које у злату које у сребру. Еј! шта велите? Опљачкали човека који се борио против Француза, који је на морској пучини заклао више Француза него и један човек што је икад запловио из Дартмаута. Хајде дајте неку пару!
Ни Дик ни Лолес не усудише се да проговоре ни једну реч, јер су се бојали да им не препознају глас, и стајали су, тако, беспомоћни, као брод насукан на обалу, не знајући куд да се окрену ни чему да се надају.
— Јесте ли ви неми? упита капетан. Другови, додаде он, штуцајући, они су неми. Не свиђа ми се та неучтивост; јер, и кад је човек нем, ако је учтив, он ће ипак, мислим, покушати да одговори кад му се постави неко питање.
У том тренутку Том, човек веома снажан и развијен, посумња у ове две неме прилике. И како је био трезнији од свога капетана, одједном стаде испред њега, шчепа Лолеса за раме и упита га, уз псовку, зашто ћути. Мислећи да је већ све свршено, Лолес одговори боксерским ударцем, тако да се морнар прући по песку. Затим довикну Дику да иде за њим и појури према бродској грађи.
Све се ово одиграло у току једног секунда. Пре него што је Дик успео да потрчи, Арблестер га ухвати. Том, пузећи, шчепа га за ногу, а трећи му човек замахну изнад главе исуканом сабљом.
Млади Шелтон беше сасвим потиштен, не толико због опасности и непријатности, колико због понижења што је он, који је умакао сер Денијелу и убедио лорда Ризингема, пао ево сада у руке овог старог пијаног морнара. Он се осећао не само беспомоћним већ и стварно кривим — био је уистину банкротирани дужник овог човека, чији је брод украо и упропастио.
— Однесите га у крчму, да му видим лице, рече Арблестер.
— Не, не, одговори Том. Прво да му испразнимо кесу, да не би и други момци тражили удео.
Но ма да су га претресли од главе до пете, не нађоше код њега, ни једне паре; ништа, сем прстена лорда Фоксхема, који му грубо скидоше с прста.
— Окрените га према месецу, повика капетан, а затим дохвати Дика за браду и грубо му забаци главу. Света богородице! узвикну он. Па ово је онај гусар.
— Охо! викну Том.
— Мајке ми божје, то је он! понови Арблестер. Е па, гусару, сад си у мојим рукама. Где је мој брод? Где је моје вино? Еј, знаш ли ти да си у мојим рукама? Томе, дај ми уже. Везаћу му и ноге и руке, да не може ни да мрдне; а затим ћу га тући ... тући до бесвести.