И он настави да говори у том смислу, везујући Дика вештином својственом морнарима и свирепо затежући уже при завезивању сваког чвора.
Кад је завршио, младић је био само свежањ у његовим рукама, беспомоћан као мртвац. Капетан се измаче један корак и гласно се насмеја. Затим му приђе и распали му шамар преко ува, па га онда окрете и поче бесно да га удара ногом. Бура од гнева беснела је у Диковим грудима; срџба га је гушила, тако да је мислио да ће умрети. Али кад га морнар, заморен овом свирепом игром, тресну свом дужином о песак и окрете леђа да се посаветује са својим друговима, он одмах савлада свој гнев. Можда би овај тренутни прекид, пре него што опет почну да га муче, могао искористити да се на неки начин извуче из овог понижавајућег и незгодног положаја.
И доиста, док су морнари још расправљали о томе шта да раде с њим, он прикупи храброст и ослови их прилично мирним гласом:
— Господари, јесте ли ви сасвим побенавили? Небо вам шаље ретку прилику да се обогатите, прилику на какву не бисте наишли ни у току тридесет пловидби преко мора. А шта ви радите, сто му громова! Тучете ме! Па тако би поступило љутито дете! Ви, стари искусни морнари, који се не плашите ни ватре ни воде и волите злато колико и печење, не поступате паметно.
— Да сад, кад си везан, ласкаш нам да би нас преварио, рече Том.
— Вас преварио! понови Дик. Кад бисте ви били будале, то би било лако. А ако сте промућурни људи, а ја мислим да јесте, требало би да видите јасно шта је у вашем интересу. Кад сам узео ваш брод, било нас је много, били смо добро обучени и наоружани. И сад, размислите мало: ко је опремио ту војску? Безсумње, неко ко је имао много злата. И ако је тај, који је већ располагао великим богатством, пошао у лов за још већим, упркос бури, размислите... не значи ли то да се ту радило о неком скривеном благу?
— Шта хоћеш тиме да кажеш? упита трећи човек.
— Па, хоћу да кажем то, настави Дик, ако сте изгубили један стари брод и неколико крчага киселог вина, заборавите на те ситнице. Латите се једног великог потхвата, који ће вас у року од дванаест часова обогатити за вечита времена или коначно упропастити. Него, одведите ме одавде; хајдемо негде ту, близу, да поразговарамо поред врча, јер сам сав изубијан и смрзнут и уста су ми скоро у снегу.
— Он покушава да нас превари, рече Том.
— Да нас превари! Да нас превари! узвикну трећи човек. Волео бих да видим човека који би мене могао да превари! Тај би заиста био вешта варалица! Нисам ја јуче рођен! Могу да разликујем лаж од истине. Што се мене лично тиче, пријатељу Арблестере, мени изгледа да има нечега у овоме што овај младић говори. Како би било да пођемо и да га чујемо? Шта кажеш ти на то?
— Радо бих попио крчаг пива, добри господине Пирете, одговори Арблестер. Шта велиш ти, Томе? Само, кеса ми је празна.
— Ја ћу платити, рече Пирет. Ја ћу платити. Хтео бих да испитам ову ствар до краја; јер, вере ми, чини ми се да ће ту бити злата.
— Да, али ако опет почнете да пијете, све ће пропасти! рече Том.
— Пријатељу Арблестере, зашто дајете свом човеку толику слободу, каза господин Пирет. Зар да вам господари ваш најамник? Их, их!
— Ћути, момче! рече Арблестер обраћајући се Тому. Језик за зубе! Кад је то било да посада учи капетана!
— Како хоћете, рече Том. Ја дижем руке.
— Усправите га на ноге, рече господин Пирет. Знам једно повучено место где можемо пити и разговарати.
— Да бих могао ићи, пријатељи, морате ми одрешити ноге, рече Дик кад га усправише као дирек.
— Право каже, насмеја се Пирет. Заиста не би могао да хода тако везан. Пресеците уже. Извадите нож и пресеците га, пријатељу.
Овај предлог поколеба чак и Арблестера. Али како је његов пријатељ стално наваљивао, а Дик био толико паметан да се прави потпуно равнодушним и да само слеже раменима на Арблестерово одуговлачење, капетан најзад пристаде и пресече уже које је везивало заробљеникове ноге. Ово не само оспособи Дика да иде већ олабави и цело уже, и он осети да му се једна рука слободније креће, па се поче надати да ће, временом и с трудом, успети да је сасвим ослободи. За ово је имао да захвали глупости и похлепи за новцем господина Пирета.
Тај господин сада преузе вођство и одведе их у исту ону просту крчму у коју је Лолес одвео Арблестера на дан буре. Она је била сада сасвим празна; ватра се састојала из гомиле црвених жеравица, које су зрачиле великом топлотом. Пошто изабраше место и крчмар стави пред њих поручено пиво, Пирет и Арблестер испружише ноге и завалише се као људи решени да уживају у пријатном разговору.
Њихов сто. као и сви други у крчми, састојао се од дебеле квадратне даске, стављене преко два бурета; и сваки од ова четири чудно здружена пријатеља седео је за једном страном квадрата, Пирет према Арблестеру, Дик према морнару.