— А сада, младићу, да чујемо твоју причу, рече Пирет. Ти си заиста рђаво поступио према нашем пријатељу Арблестеру. Али не мари. Надокнади му то, откриј му могућност да се обогати, и ја ти јамчим да ће ти опростити.
Дик је досад говорио прилично с брда с дола; међутим, сада, под надзором три пара очију, било је потребно измислити и испричати неку ванредну причу и, ако буде могуће, добити натраг у своје руке веома важан прстен. Пре свега, требало је развлачити причу. Што дуже остане с њима, они ће бити све пијанији, па ће му лакше бити да побегне.
Дик није поседовао велик дар за измишљање, и оно што им је причао личило је много на причу о Али-Баби, са Шоребајем и Танстолском Шумом уместо Истока и са благом у пећини више увеличаним него умањеним. Као што је читаоцу познато, то је дивна прича и има само једну незгодну страну — што није истинита; а пошто су је ова три проста морнара сада први пут слушала, очи су им биле избуљене, а уста отворена као у сомова.
Ускоро је поручено још пива. И док је Дик вешто распредао причу, пиво је поручивано све чешће.
При крају су учесници били у оваквом стању:
Арблестер се, полупијан и упола заспао, једва држао на столици. Чак је и Том био одушевљен причом и његова опрезност је била попустила. У међувремену, Дик је полако успео да ослободи десну руку од ужета и био готов да ризикује све.
— И тако, рече Пирет, ви сте један од тих.
— Натерали су ме да то будем, одговори Дик. Против моје воље. Али ако бих успео да добијем једну или две вреће златника као свој део, онда бих заиста био будала да и даље живим у прљавој пећини и да се излажем незгодама војничког живота. Овде смо нас четворица. Добро! Хајдемо у шуму још пре сванућа. Кад бисмо набавили неког магарца, било би још боље; ако не можемо, не мари: нас четворица имамо јака леђа, и ја вам јамчим да ћемо се вратити кући посрћући од товара.
Пирет облизну усне.
— А та мађија, рече он, та магијска реч помоћу које се отвара пећина, како она гласи, пријатељу?
— Ту реч знају само три поглавице, одговори Дик. Но ваша је срећа у томе што је вечерас баш мени пало у део да отворим пећину изговарањем магиске речи. А то није ствар која се често повераза, она се држи у тајности као драгоценост у закључаној каси.
— Помоћу магијске речи! узвикну Арблестер, упола се будећи и зурећи у Дика једним оком. Иди ти до ђавола! Нећу да знам ни за какве магијске речи и чини. Ја сам добар хришћанин. Ако не верујете, питајте мога човека Тома.
— Али ово је бела мађија, рече Дик. Она нема никакве везе с ђаволом; она искоришћује моћ бројки, разних трава и планета.
— Да, да, рече Пирет, то је само бела мађија, друшкане. Нема греха у томе, уверавам те. Него, продужи, добри младићу. Та магијска реч, те чини — у чему се то састоји?
— Одмах ћу вам показати, одговори Дик. Је ли вам ту тај прстен што сте скинули с мог прста? Добро! држите га између врхова палца и малог прста испружите руку и окрените га према светлости ових жеравица. Тачно тако. Ето, то је та мађија.
Дик брзим погледом оцени да је простор између њега и врата слободан. Он, у себи, позва све свеце у помоћ. Затим муњевитим покретом руке зграби прстен и истог тренутка свали даску стола на морнара Тома, који јекну од бола и скљока се на под. Пре него што је Арблестер схватио да се ишта десило и пре но што је Пирет могао доћи себи од сјајних маштарија, Дик јурну на врата и побеже у ноћ обасјану месечином.
Због белине снега и због месеца који је пловио средином неба, свуд око пристаништа видело се као по дану; и млади Шелтон, који је трчао са задигнутом мантијом између бродске грађе, лако се могао видети издалека.
Том и Пирет јурили су за њим и викали. На њихову вику придружише им се људи из других крчми, тако да се ускоро читава флота морнара дала у потеру за њим. Али морнари су били рђави тркачи на копну, чак и у петнаестом веку. Зато је Дик већ у самом почетку био прилично одмакао и брзо се све више удаљавао од њих, и кад је стигао до улаза у неки узан сокак, имао је времена чак и да застане, да се осврне и насмеје.
По белом снежном тлу сви морнари Шоребаја трчали су за њим, у збијеној црној маси и у одвојеним групицама. Сви су викали и махали рукама; многи су падали, и кад би један пао, још неколико њих пало би преко њега.
Њихова галама, која се дизала до неба, била је гоњеном бегунцу делимично смешна а делимично и страшна. Вика сама по себи није значила ништа, јер је Дик знао да га ни један морнар из пристаништа не може стићи; међутим, ово је могло пробудити све људе у Шоребају и довести све стражаре у ту улицу, па му је због тога претила стварна опасност. Зато се он брзо сакри у једну мрачну капију на углу и сачека да цела руља, која је стално викала и млатарала рукама, прође поред њега. Сви људи су били црвени у лицу од журбе и бели од ваљања по снегу.