Прошло је много времена пре но што је ова велика јурњава морнара по граду престала и опет завладала тишина. Још дуго се чуло викање залуталих морнара по улицама у свим крајевима града. Долазило је до свађа, час између њих самих, час између њих и стражара; потрзани су и ножеви, давани и примани ударци, и неколико мртвих је остало на снегу.
Када се, читав сат доцније, и последњи морнар вратио, гунђајући, у пристаниште и отишао у своју омиљену крчму, било је спорно да ли је он у почетку и знао за каквим је човеком јурио у потеру; међутим, неоспорно је било да је то сада био потпуно заборавио. Идућег јутра кружиле су многе чудне приче, и легенда да је те ноћи долазио ђаво убрзо постаде догма у коју су веровали сви младићи у Шоребају.
Али и после повратка последњег морнара млади Шелтон још дуго није смео да напусти капију у коју се био сакрио.
Још дуго су страже пролазиле тамо-амо. Нарочите извиднице долазиле су да прокрстаре по околини и да поднесу извештај овом или оном великом лорду чији је сан био нарушен том необичном узбуном.
Било је већ дубоко у ноћ кад се Дик најзад усудио да изиђе из скривалишта и да, здрав и читав, мада прозебао и изубијан, дође пред врата крчме „Код јарца и гајди“. Сходно законском пропису, у крчми није било ни ватре ни свећа; он напипа свој пут до једног угла хладне гостинске собе, натрапа на једно парче покривача, баци га себи преко рамена, леже тихо поред најближег спавача и убрзо заспа.
Пета књига
Грбавац
1.
Дик још пре сванућа устаде, пресвуче се у своје уобичајено одело, узе своје оружје и упути се Лолесовој јазбини у шуми. Тамо је, као што смо већ поменули, оставио писма лорда Фоксхема. Пошао је рано и ишао брзо да би их узео и вратио се на време због уговореног састанка са младим војводом од Глостера.
Мраз је био јак; хладан ваздух, сув и без ветра, штипао му је ноздрве. Месец је зашао, али су звезде биле још увек сјајне и многобројне, и снег је блештао на њиховој веселој светлости. Фењер му није био потребан да осветљава пут, и због велике хладноће није долазио у искушење да застајкује.
Дик је већ био прешао велики део отвореног поља између Шоребаја и шуме и стигао до подножја брдашца, на неколико стотина корака испред крста св. Бригите, кад, кроз тишину мрачног јутра, одјекнуше тако оштри, јасни и продорни звуци трубе, какве он, учини му се, никад раније није чуо. Труба је засвирала једном, затим брзо још једном, и одмах после тога зачу се звекет челика.
На ово млади Шелтон наћули уши, исука сабљу и појури уз брдо.
Кад се приближио крсту, спази жесток окршај на путу испред себе. Осам нападача против једнога. Али тај један беше тако брз и вешт, тако је храбро јуришао и разгонио своје противнике, тако се вешто држао на клизавом терену, да је, и пре него што се Дик умешао, убио једнога, ранио другога, а све остале држао у шаху.
Ипак је било право чудо што је успевао да се брани, јер је сваког тренутка и најмања случајност — оклизнуће ноге или грешка руке — могла да га стане главе.
— Држите се добро, господине! Ево помоћи! викну Ричард, и одмах затим, заборављајући да је сам, кликну: Стреле на готовс! Стреле на готовс! — што је био прилично неуобичајен убојни поклич — и јурну на нападаче с леђа.
Ови су такође били храбри; не устукнуше ни за један корак на тај препад, већ се окретоше и свом жестином полетеше на Дика. Четири против једнога. Око Дика је севао челик при звезданој светлости, искре су летеле на све стране, један од његових противника паде, једва и знајући, у том метежу, од чијег ударца, затим и Дик доби ударац по глави, и ма да га је шлем испод кукуљице штитио, ударац га обори на једно колено и ошамути.
У међувремену, човек коме је притекао у помоћ, уместо да му се придружи у борби, одмах одскочи назад и поново засвира у исту ону пискаву трубу којом је био дао први знак за узбуну, али овога пута засвира још брже и још гласније. Његови непријатељи се одмах окренуше против њега, и он је опет нападао, узмицао, скакао, задавао ударце и падао на колено, употребљујући и сабљу и каму, и ногу и руку, истом постојаном храброшћу и грозничавом снагом и брзином.
Продирни позив трубе чули су најзад они којима је био намењен. Зачу се потмуо топот по снегу; и, у добри час по Дика, према чијем су грлу већ били уперени сјајни врхови сабаља, из шуме, са обе стране, сјури се бујица наоружаних коњаника, сваки у оклопу и са спуштеним визиром, сваки са упереним копљем или са исуканом и уздигнутом сабљом. Иза сваког седео је стрелац или паж, који, један за другим, поскакаше с коња и заједно с коњаницима опколише целу групу.