Првобитни нападачи, видећи да су бројно надмашени и опкољени, бацише, без речи, оружје.
— Ухватите ове људе! рече јунак с трубом. И кад његова заповест би извршена, приђе Дику и загледа му се у лице.
И Дик се, такође, загледа у њега и изненади се кад виде да је тај човек, који је показао толико снаге, вештине и енергије, младић његових година, да је, сем тога, грбав, да му је једно раме више од другога, а лице бледо, измучено и искривељно.[10] Очи су му, међутим, биле бистре и смеле.
— Господине, рече тај младић, дошли сте у добар час по мене, баш у последњем тренутку.
— Господару, отпоче Дик са извесним предосећањем да је у присуству неке високе личности, ви тако сјајно рукујете сабљом да верујем да бисте и сами изишли на крај с њима. Него, за мене је заиста било добро што ваши људи нису стигли доцније.
— Откуд сте знали ко сам ја? упита незнанац.
— Ја ни сада, господару, не знам с киме говорим, одврати Дик.
— Заиста? упита незнанац. А ипак сте се стрмоглаво бацили у ову неравну борбу.
— Видео сам како се један човек храбро бори против многих, и сматрао бих себе нечовечним кад му не бих притекао у помоћ, одговори Дик.
Чудан подругљив осмех заигра на уснама младог племића, и он одговори:
— То су врло храбре речи. Но, пређимо на оно што је важније, јесте ли за Ленкастер или за Јорк?
— Господару, ја то не кријем; ја сам отворено за Јорк, одговори Дик.
— Вере ми, то је добро по вас, одговори незнанац.
И, рекавши то, окрете се једном од својих људи.
— Хајде свршите с том храбром господом, рече он, истим подругљивим и свирепим гласом. Обесите их.
Само пет нападача беше остало у животу. Стрелци их шчепаше за руке, одведоше брзо до ивице шуме, поставише сваког под једно дрво подесне величине и намакоше им омче. Затим се стрелци брзо попеше на дрвеће, држећи сваки крај једног ужета, и не прође ни један минут а петорица људи, без и једне речи било с једне било с друге стране, беху обешени.
— А сада, повика Грбавац, натраг на своја места; и кад вас други пут зовнем, будите бржи.
— Војводо, рече један човек, преклињем вас, не остајте сами овде! Задржите бар неколико копљаника.
— Момче, уздржао сам се да те не изгрдим због твоје спорости, рече војвода. Зато немој да ме љутиш. Уздам се у своју руку и своје оружје, иако сам грбав. Био си спор на позив трубе, а сада си сувише брз са саветом. И увек тако: последњи с копљем, а први с језиком. Нека буде обрнуто.
И он их заповедничким и достојанственим покретом отпусти.
Пешаци опет узјахаше иза коњаника и цела група се крете полако и ишчезе у шуми у неких двадесетак разних праваца.
Дан је свитао, звезде су се гасиле. Први бледи зрачак зоре обасја лица два младића, који се сада окретоше један према другом.
— Ето, видели сте моју освету, која је, као и моја сабља, оштра и брза, рече војвода. Но не бих, ни за шта на свету, желео да ме сматрате незахвалним. Ви, који сте ми притекли у помоћ с добром сабљом и још бољом храброшћу, ако вас не одбија моја грбавост, ходите да вас загрлим.
И, рекавши то, млади вођа рашири руке за загрљај.
Дик је у дубини свога срца већ осећао велики страх од тога човека, којега је спасао, па чак и извесну мржњу према њему. Али позив је био такав да би било не само неучтиво већ и грубо одбити га или се устезати. И он му пожури у загрљај.
— А сад, војводо, рече Дик после загрљаја, да ли је моја претпоставка тачна? Јесте ли ви војвода од Глостера?
— Ја сам Ричард од Глостера, одговори витез. А ви? Како се ви зовете?
Дик му рече своје име и предаде му прстен лорда Фоксхема, који војвода одмах познаде.
— Дошли сте сувише рано, рече он. Али свеједно. Ви сте као и ја, који сам дошао да стражарим овде цела два сата пре сванућа. Ово ће бити моја прва битка; и од њеног исхода, господине Шелтоне, зависиће моја слава. У овом граду се налазе моји непријатељи под вођсгвом два стара, искусна ратника: Ризингема и Бреклија. Мислим да су бројно јаки, али са две стране немају одступницу, затворени су између мора, пристаништа и реке. Изгледа ми, Шелтоне, да бисмо однели велику победу ако бисмо ударили на њих изненада.
— И ја мислим тако, повика Дик одушевљено.
— Јесу ли код вас белешке лорда Фоксхема? упита војвода.
Дик му објасни зашто их нема при себи и смело понуди да му сам пружи обавештења, исто толико тачна као и у лордовим белешкама.
— Ја мислим, војводо, рече он, ако имате довољно људи, да је најбоље прећи у напад одмах. Јер, видите, у зору престаје ноћно стражарење; по дану уопште немају страже, само коњаници извиђају предграђа. Сада, дакле, кад је ноћна стража већ оставила оружје и кад су остали још за доручком, сад је време да их нападнемо.
Ричард Грбавац беше стварно много млађи у ово време. (Прим. писца)