Око два сата ујутро сер Денијел је седео у једној соби крчме, поред огњишта, јер је у то време било хладно међу баруштинама Кетлија. Пред њим је стајао крчаг пива. Био је скинуо шлем и седео, ћелав и мршав, мрка лика, поднимљен на руку, увијен у топао црвен огртач. У дну собе налазило се дванаестак његових људи, од којих су неки чували стражу поред врата, а неки спавали на клупама; ближе витезу лежао је, на поду, увијен у огртач, дечко од дванаест или тринаест годииа. Крчмар „Сунца“ стајао је пред великим човеком.
— Слушајте, домаћине, рећи ће сер Денијел, извршавајте моја наређења, и ја ћу вам увек бити добар господар. Морам имати добре људе за старешине и хоћу Адама Мора за заповедника страже полиције; добро се постарајте за то. Ако се не изаберу добри људи, ништа вам то неће користити; на против, то ће бити на вашу грдну штету. Против оних који су плаћали ренту Волзингему предузећу строге мере. Па и против вас, мој домаћине.
— Добри витеже, рече крчмар, заклећу се на холивудском крсту да сам Волзингему плаћао зато што сам био присиљен. Храбри витеже, ја не волим ниткове Волзингеме. Они су били врло сиромашни, храбри витеже. Желим да имам моћног господара као што сте ви. Ето, распитајте се међу суседима: ја сам непоколебљиво за Бреклија.
— Можда, каза сер Денијел суво. Онда ћете платити двапут.
Крчмарево лице се згрчи. Али ово је била мала незгода, која се лако могла десити једном закупцу у овим временима самовоље, и он се можда чак и радовао што ће тако јефтино осигурати себи мир.
— Селдене, викну витез, доведите ми тог човека!
Један од његових вазала приведе му неког бедног, згрченог старца, који је био блед као крпа и сав се тресао од барске грознице.
— Господине, рече сер Денијел, ваше име?
— Ваше благородство, одговори човек, моје име је Кондал, Кондал из Шоребаја. Стојим на располагању вашем благородству.
— Говорили су ми рђаво о вама, рече витез. Ви се бавите издајом, ниткове. Ширите лажне гласове. Под тешком сте сумњом да сте криви за смрт многих. Откуда вам толико дрскости, човече? Али ништа, ја ћу вас већ укротити.
— Пресветли и високо поштовани господару, узвикну човек, нека ми опрости ваша висока личност, али то мора да је нека забуна. Ја сам само обичан, сиромашан човек, који никоме никакво зло није учинио.
— Млађи шериф ме је известио врло рђаво о вама, рече витез. „Ухапсите ми, вели, онога Тиндала из Шоребаја.“
— Кондал, добри мој господару, Кондал је моје бедно име, рече несрећник.
— Кондал или Тиндал, свеједно, хладно одврати сер Денијел. Јер, часне ми речи, ви сте овде, и ја веома сумњам у ваше поштење. Ако желите да спасете главу, напишите ми брзо једну признаницу на двадесет фунти.
— На двадесет фунти, добри мој господару! узвикну Кондал. То је немогуће! Цео мој иметак не износи ни седамдесет шилинга.
— Кондале или Тиндале, рече сер Денијел са циничким осмехом, примићу тај мањак на себе. Напишите ми на двадесет, и кад утерам у касу све што будем могао, бићу вам добар господар и опростићу вам остатак.
— Авај, добри мој господару, то нисам у стању да учиним, јер не знам да пишем, рече Кондал.
— Штета! одврати витез. Онда ту нема лека. Ја бих вам радо поштедео живот, Тиндале, али ми савест не дозвољава. Селдене, одведите љубазно овог старог лисца до најближег бреста и обесите га нежно за врат, тамо где га могу видети кад пођем на пут. Збогом, добри господине Кондале, драги господине Тиндале! Вама се много жури у рај. Збогом!
— Ах, прељубазни мој господару, рече Кондал са усиљено понизним осмехом, пошто сте толико моћни, што вам доиста и приличи, ја ћу, и поред све своје неумешности у писању, извршити вашу добру заповест.
— Пријатељу, рече сер Денијел, написаћете сада на четрдесет. Ви сте сувише лукави за приход од седамдесет шилинга. Селдене, пазите да ми то напише како треба и пред сведоцима.
И сер Денијел, који је био врло весео витез — није га било веселијег у Енглеској — узе гутљај топлог, заслађеног пива и завали се, са осмехом, у столицу.
У међувремену, дечко на поду поче да се миче. Он одједном седе и уплашено погледа око себе.
— Овамо, позва га сер Денијел. Дечко се диже и упути се полако према њему; сер Денијел, заваљен у столици, прсну у смех. Крста ми, узвикну он, кршан младић!
Дечко поцрвене од љутине и мрско га погледа својим црним очима. Сад, кад је био на ногама, било је теже одредити његове године. Лице му је по изразу изгледало нешто старије, али је било глатко као у детета; тело му је било необично витко, ход некако сметен.