— Колико их има? упита војвода.
— Непуне две хиљаде, одговори Дик.
— Ја имам седам стотина у шуми иза нас, рече војвода. Седам стотина долазе из Кетлија и ускоро ће бити овде; иза њих, даље, има још четири стотине; лорд Фоксхем има пет стотина, пола дана одавде, у Холивуду. Да ли да сачекамо њихов долазак или да нападнемо?
— Господару, вешањем ових пет бедника ви сте решили то питање, одговори Дик. Ма да су то прости сељаци, у овим тешким временима приметиће се њихов нестанак, тражиће их, и настаће узбуна. Стога, господару, ако рачунате на преимућство изненадног напада, немате, према мом скромном мишљењу, ни пун сат пред собом.
— И ја тако мислим, сложи се Грбавац. И пре него што протекне један сат учествоваћете у љутом боју и постаћете витез. Један брз човек однеће у Холивуд прстен лорда Фоксхема, други ће отићи у сусрет мојим оклевалима, да им каже да се пожуре! Да, Шелтоне, вере ми, то се може извести!
Он затруби.
Овога пута није дуго чекао. У трен ока цео простор око крста прекрише коњаници и пешаци. Ричард од Глостера заузе своје место на степеницама и поче слати гласнике, једног за другим, ради убрзавања концентрације седам стотина људи скривених у околним шумама. После четврт сата његов распоред трупа би завршен, он им се стави на чело и поче да се спушта низ брдо ка Шоребају.
Његов план био је једноставан. Решио је да заузме део града који је лежао с десне стране главног друма и да се утврди у тесним улицама док не стигну појачања.
Ако лорд Ризингем реши да се повуче, Ричард ће му напасти и предходницу и позадину и тако га изложити двема ватрама; ако пак одлучи да држи град, биће затворен у клопци, у којој ће постепено бити савладан многобројнијом војском.
Постојала је само једна опасност, али блиска и велика: Глостерових седам стотина људи могло би бити опкољено и искасапљено већ при првом сукобу. Да би се то избегло, било је неопходно да њихов долазак буде сасвим изненадан.
Пешаци су, стога, опет узјахали иза коњаника, и Дик је имао част да узјаше иза самог војводе од Глостера. Док су се кретале кроз шуму, трупе су ишле полако, а кад се приближише дрвећу које је оивичавало друм, зауставише се да одахну и да изврше извиђање.
Сунце је већ било високо, и, окружено жутим ореолом, обасјавало целу околину покривену снегом. У близини се видео Шоребај, из чијих се димњака на снежним крововима весело дизао јутарњи дим.
Глостер се окрете Дику и рече:
— У овом бедном месту, где сада припремају доручак, или ћете ви постати витез, а ја чувен и славан, или ћемо обојица погинути, да се о нама ништа не чује. Ми смо два Ричарда. Дакле, Ричарде Шелтоне, о нама ће се чути, о нама двојици! Наша имена звучаће гласније у ушима народа од удараца наших сабаља по шлемовима непријатеља.
Дик се зачуди толикој жеђи за славом, израженој са толико ватрености у гласу и речима, и одговори, сасвим паметно и мирно, да он, што се њега тиче, обећава да ће вршити своју дужност и да не сумња у победу ако и остали буду то исто радили.
У међувремену, коњи су били довољно одахнули, те вођа диже сабљу у вис и јурну напред; сви коњи, са по два ратника на себи, појурише у галопу и затутњише низ преостали део брда и преко равнице која их одвајаше од Шоребаја.
2.
Имали су да пређу свега око пола километра. Али чим изиђоше из шуме, приметише да народ виче и бежи на све стране. Готово истог тренутка по граду поче да кружи вест о доласку непријатеља, која се све брже ширила. Војвода од Глостера и његови људи нису још били на пола пута до најближе куће, кад звона са звоника почеше да звоне на узбуну.
Млади војвода зашкрипа зубима. Он се, због ових раних знакова узбуне, плашио да ће наићи на непријатеља који је већ у приправности; а ако не би успео да осигура упориште у граду, знао је да би његова мала група на отвореном простору била брзо разбијена и уништена.
Међутим, ленкастерци у граду нису били у тако добром положају. Било је онако као што је Дик рекао. Ноћна стража је већ била скинула своју опрему, а остали су још беспосличили по својим коначиштима, раскомоћени и неспремни за битку. У целом Шоребају није било можда ни педесет људи потпуно наоружаних, ни педесет коња потпуно оседланих.
Звоњење звона и уплашена дозивања људи, који су трчали улицама вичући и лупајући у врата, одмах подстакнуше на акцију бар четрдесет од тих педесет људи. Они брзо узјахаше коње; али како су вести које су се шириле биле противречне, одгалопираше у разним правцима.