Отпоче упорна и смртоносна борба прса у прса. Нападачи су једном руком држали мач и витлали њиме, а другом су рушили барикаду, док су се браниоци махнито излагали опасности да би је заштитили. Нема борба беснела је неколико минута и у општем метежу није се знало ко коме припада, па се дешавало да су борци нападали и оне који припадају њиховој сграни. Али увек је лакше рушити; и кад је труба позвала нападаче да се повуку, добар део барикаде био је уништен, а остатак је био склон паду.
Пешаци се, са свих страна, у трку, повукоше ка тргу. Коњаници, који су били постројени у два реда, одједном заокренуше, и дугачка колона оклопника навали, брзо као муња, на већ ослабљену барикаду.
Од прва два коњаника један паде заједно са својим коњем и преко њега пређоше коњи његових другова; други скочи на врх бедема и прободе копљем једног стрелца. Али истог тренутка и њега свукоше са седла и убише и њега и коња.
Затим оклопници навалише свом жестином: прегазише своје пале другове, разбише браниоце, пробише се, у махнитом налету, кроз Дикову разбијену бојну линију и незадрживо јурнуше даље уз улицу, као кад се бујица излије преко проваљене бране.
Борба ипак не беше свршена. На уском улазу у улицу Дик се, заједно са својим преосталим људима, борио као лав; и ускоро се преко улице направи друга, виша и јача барикада од мртвих људи и рањених коња, који су се у самртном ропцу бацакали ногама.
Ова нова препрека збуни заосталу коњицу и она стаде да узмиче. Истог тренутка паљба стрела са прозора удвостручи се, те се њено повлачење готово претвори у бекство.
Скоро у исто време они који су прешли барикаду и одјурили даље уз улицу наиђоше испред врата крчме „Код шаховске табле“ на опасног Грбавца и целу резерву јоркиста, па се, разбијени, почеше да враћају натраг у највећем нереду и страху.
Дик и његови другови препречише им пут. Одморни стрелци излетеше из кућа. Стреле су летеле право у лица бегунаца, док је Глостер уништавао њихову позадину. За трен ока у улици није више било ни једног живог ленкастерца.
И тада, тек тада, Дик диже увис свој крвави мач и позва људе да кликну војводи од Глостера, који је у том тренутку био сјахао и пошао напред да извиди положај. Лице му је било бледо као крпа, али су му се очи сијале необичним сјајем од задовољства због успеха. Он погледа у барикаду, којој сада ни једна страна није могла прићи без опасности по живот — толико су се коњи у самртном ропцу бацакали ногама — и на овај призор великог покоља Глостер се упола насмеши.
— Поубијајте ове коње, рече он. Они вам само сметају. Ричарде Шелтоне, додаде затим, задовољан сам вама. Клекните!
Ленкастерци су поново почели да гађају стрелама и оне су густо падале по улици. Али војвода, не обазирући се ни мало на њих, извуче свој мач и произведе Дика за витеза.
— А сада, сер Ричарде, рече он, ако видите лорда Ризингема, одмах ми пошаљите гласника. Ако вам остане макар један једини човек, јавите ми по њему. Више бих волео да изгубим ову битку него да се не сукобим с њим. Пазите добро сви — додаде он, повисивши глас — ако лорд Ризингем падне од друге руке, а не од моје, сматраћу ову победу за пораз.
— Војводо, зашто без потребе излажете свој живот опасности? Зашто се задржавате овде? рече један из његове свите.
— Кетзби, овде се решава битка, не на другом месту, одговори војвода. Остало су само напади ради збуњивања непријатеља. Овде морамо победити. А што се тиче излагања опасности, кад бисте ви били ружан грбавац и деца вам се ругала на улици, не бисте много ценили своје тело и сматрали бисте да вреди дати живот за један час славе. Но ако желите, хајдемо даље, да обиђемо друге положаје. Сер Ричард, мој имењак, остаће овде да држи овај улаз, где има прилике да гази до колена у топлој крви. На њега се можемо ослонити. Само, сер Ричарде, пазите, ваш посао још није завршен. Најгоре тек има да дође. Будите опрезни.
Он приђе младом Шелтону, погледа му право у очи, узе његову руку у обе своје и тако је снажно стеже да јој умало не поломи кости. Дик задрхта од његова погледа. Лудо одушевљење, храброст и свирепост, које је прочитао у његовим очима, испунише га страхом за будућност. Војвода је био тако храброг духа да му у рату није било равна. Али је, на жалост, било разлога за страховање да ће тај дух и у доба мира, чак и у кругу својих најбољих пријатеља, наставити да сеје смрт.