3.
Кад је остао сам, Дик погледа око себе. Стреле нису више падале онако густо. Непријатељ се свуда повлачио, и већи део трга био је сада празан. По угаженом снегу, местимично жутом од блата, местимично црвеним од крви, лежали су на све стране мртви људи, коњи и многобројне стреле.
Дикова страна претрпела је велике губитке. Улаз у малу улицу и рушевине барикаде беху претрпани мртвим људима и онима који су умирали; од сто ратника, са којима је отпочео битку, није остало ни седамдесет способних да се и даље боре.
Међутим дан је пролазио. Прва појачања могла су стићи сваког тренутка. А ленкастерци, незадовољни исходом свог храброг али неуспелог јуриша, оклевали су да предузму понован напад.
На зиду једне од крајњих кућа налазио се сунчаник, и он је, у хладној светлости зимског сунца, показивао да је десет сати пре подне.
Дик се окрете човеку иза себе, малом, неугледном стрелцу, који је превијао своју рањену руку.
— Добро смо се борили, рече му Дик. И, вере ми, неће се усудити да нас опет нападну.
— Сер Ричарде, ви сте се сасвим добро борили за Јорк, а још боље за себе, рече мали стрелац. Ви сте једини човек који је за тако кратко време успео да задобије толику војводину наклоност. За дивно чудо што је он овакво место поверио човеку кога и не познаје. Али добро чувајте главу, сер Ричарде! Ако вас победе, ако узмакнете и за једну стопу, следује вам секира или вешала. Поштено вам рећи, ја сам послат овамо да вас убијем ножем с леђа ако учините ишта што би изгледало сумњиво.
Дик запрепашћено погледа у тог малог али одлучног човека.
— Ви! узвикну он. И то с леђа!
— Тако је, одговори стрелац. И то вам кажем зато што ми се моја улога не допада. Морате одржати овај положај, сер Ричарде, по цену свог живота. Наш Грбавац је неустрашив и добар ратник; али, био у добром или рђавом расположењу, он хоће да се ради тачно по његовом наређењу. Ако неко не успе да изврши његово наређење или омете његово извршење, мора умрети.
— Је ли заиста тако?! узвикну Дик. Па зар људи хоће да иду за таквим војсковођом?
— О, они радо иду за њим, одговори стрелац. Јер, ма да строго кажњава, он је врло широке руке кад награђује. Иако не штеди крв и зној других, он се и сам доста излаже. Увек је први у борби, а последњи на одмору. Далеко ће дотерати тај грбави Дик од Глостера!
Млади витез је и раније био храбар и обазрив, али сада је утолико пре морао бити такав. И он поче схватати да је његов изненадни успех донео и опасности са собом. Он се окрете од стрелца и још једном брижно осмотри трг. Био је празан као и раније.
— Не допада ми се ова тишина, рече он. Сигурно нам припремају неко изненађење.
И као у одговор на његову примедбу, стрелци опет почеше да се примичу барикади, засипајући је стрелама. Међутим, било је нечег неодлучног у том нападу. Нису јуришали брзо, већ као да су чекали на још какав знак.
Дик погледа узнемирено око себе, наслућујући неку опасност. И заиста, у средини улице се одједном отворише једна врата и из куће — и кроз врата и кроз прозоре — покуља права бујица ленкастерских стрелаца. Они се брзо сврсташе у редове и стадоше одапињати стреле на Дикове људе у позадини.
У исто време и нападачи с трга удвостручише своју паљбу и почеше се приближавати барикади.
Дик дозва све своје људе размештене по кућама и направи два фронта. Храбрио их је и речима и делом и одвраћао што је боље могао на двоструку кишу стрела, које су падале са свих страна на његов положај.
Међутим, куће су се отварале једна за другом и ленкастерци су, с победоносним покличима, и даље излазили на врата и искакали кроз прозоре, тако да је Дик имао ускоро исто толико непријатеља у позадини свог положаја колико и испред њега. Било је јасно да се ту више није могао одржати; и, што је још горе, чак и да је могао да се одржи, то би сада било узалудно, јер је цела јорковска војска била у очајном положају и на ивици потпуне пропасти.
Ленкастерци иза њега представљали су највећу опасност по његов положај. Зато се Дик окрете и јурну на њих на челу својих људи. Тај напад беше тако снажан да се ленкастерски стрелци поколебаше и устукнуше, и најзад се у нереду повукоше у куће, из којих су мало пре тако осионо прешли у напад.
У међувремену су људи с трга прешли преко небрањене барикаде и жестоко напали јоркисте, па је Дик, са својим друговима, морао опет да се окрене, да би их отерао натраг. И овога пута победила је храброст његових људи; они су победоносно очистили улицу. Али тек што су то учинили, они други ленкастерци опет изјурише из кућа и, по трећи пут их нападоше с леђа.
Јоркисти су се били проредили. Дик се неколико пута нашао сам међу непријатељима, где му је једина заштита била његова оштра и брза сабља. Неколико пута је осетио да је рањен. Борба је беснела у целој улици, али је њен исход још увек био неизвестан.