Одједном Дик зачу многе трубе у предграђима. Ратни поклич јоркиста, из хиљаду победничких грла, проламао се до неба. У исто време нападачи с фронта почеше брзо да узмичу, да напуштају улицу и да се враћају ка тргу. Неко узвикну: „Бежимо!“ Трубе су збуњено свирале, неке су звале на зборно место, а неке позивале на напад. Било је јасно да је ленкастерцима задат тежак ударац и да су, бар за тренутак, били у потпупом нереду и великом страху.
Тада наступи последњи чин шоребајске битке. Људи испред Ричарда одједном се окретоше и дадоше у дивље бекство. У том тренутку на трг дојури ленкастерска коњица, гоњена јорковском коњицом; ленкастерци су се при бежању окретали да задају ударце сабљом, а јоркисти су их обарали копљима.
Дик спази у метежу упадљиву прилику Грбавца. Војвода од Глостера већ је показивао ону махниту храброст и велику вештину да се пробија кроз непријатељске редове које су, много година доцније, на бојишту код Босфорта, и кад је већ био сав огрезао у злочине, готово биле довољне да промене исход битке и судбину енглеског престола. Он је тако успешно избегавао ударце, тако их снажно давао и обарао противнике, тако вешто управљао својим снажим коњем и тако издашно сејао смрт међу својим противницима, да је већ био далеко измакао испред својих витезова, крчећи себи пут, својим крвавим мачем, ка месту где је лорд Ризингем скупио своје најхрабрије људе. Ускоро се сукобише: висок, диван и славан ратник и грбави, болешљиви младић.
Шелтон ни за тренутак није сумњао у исход тога двобоја, и кад се у једном тренутку раздвојише редови, лорд Ризингем је био ишчезао; али се тамо где је борба била најжешћа још видео грбави Ричард како јуриша на свом великом коњу.
И тако је, благодарећи Шелтоновој храброј одбрани улаза у улицу од првог напада и благовременом доласку појачања од седам стотина људи, младић који је доцније под именом Ричард III изазвао опште гнушање и на кога је потомство бацило проклетство, добио своју прву велику битку.
4.
Ни један непријатељ није се више налазио на бојном пољу; и Дик, који је тужно гледао на остатак своје храбре групе, поче да размишља о поднетим жртвама за ову победу. Сада, кад је опасност била прошла, Диково рањаво и изубијано тело беше све укочено и он се осећао толико исцрпен очајном и непрекидном борбом да није био способан ни за какав нов напор.
Али час одмора још није био дошао. Шоребај је био заузет на јуриш; и ма да је то био отворен град, ма да његови мештани нису пружили никакав отпор, било је јасно да ће сурови победиоци бити сурови и после свршене битке и да ће се најстрашнији чин рата тек сада одиграти. Ричард од Глостера није био вођа који штити грађане од своје разбеснеле војске. Па чак и да је био вољан да то уради, велико је и неизвесно питање да ли би успео.
Стога је Дик морао пожурити да нађе Џоану и да је заштити. У тој намери, он погледа у лица људи око себе и позва на страну четворицу који су му изгледали најпослушнији и најтрезвенији. Обећа им богату награду и препоруку код војводе и поведе их преко трга, на којем више није било коњаника, у даље улице, на другој страни.
По улицама су се још увек овде-онде водиле мање борбе; из понеке опкољене куће браниоци су бацали столице и столове на главе нападачима. По снегу су лежали лешеви и оружје. Али, сем ових усамљених чарки, улице су биле пусте и у већини кућа, од којих су неке биле отворене, а неке затворене и забарикадиране, није било никаквог знака живота.
Дик је заобилазио ове окршаје и журио са својим људима у правцу цркве. Али кад стиже до улаза у главну улицу, крик ужаса оте му се из груди. Велика сер Денијелова кућа беше заузета на јуриш. Врата су била разбијена и висила на шаркама, војници су улазили и излазили тражећи и износећи плен. Међутим, на горњим спратовима је још увек пружан известан отпор пљачкашима, јер се баш у тренутку кад Дик стиже пред зграду разби изнутра један прозор и неки бедник у затвореноцрвеној и плавој униформи, који је врискао и одупирао се, би бачен кроз прозор на улицу.
Дика обузеше најцрње слутње. Он потрча као суманут, прокрчи себи пут кроз гомилу војника и устрча уз степенице све до собе на трећем спрату где се последњи пут растао с Џоаном. Све је било порушено и поломљено. Намештај беше испретуран, ормани разваљени, један ћилим, на који је била пала жишка са огњишта, тињао је и димио се.
Дик, готово и не мислећи ништа, изгази тај почетни пожар, затим застаде, збуњен. Сер Денијел, сер Оливер, Џоана, сви су били ишчезли. Ко би знао да ли су искасапљени приликом препада или су успели да побегну из Шоребаја.