Дик ухвати за огртач једног стрелца који је пролазио поред њега.
— Друже, јеси ли био овде кад је заузимана ова кућа?
— Пусти ме, рече стрелац. Пусти ме, до ђавола, или ћу те ударити!
— Чувај се, одговори Дик, батина има два краја. Стани и одговори ми на питање.
Али човек, загрејан пићем и борбом, удари Дика једном руком по леђима, а другом покуша да ослобди свој огртач. Млади вођа плану од гнева. Шчепа војника обема рукама, снажно га стеже и притисну својим оклопом. Затим му нареди да говори, ако му је живот мио.
— Опростите ми! рече стрелац задихано. Да сам знао да ћете се толико разгневити, био бих обазривији. Доиста сам био овде.
— Познајете ли сер Денијела? упита Дик.
— Добро га познајем, одговори човек.
— Је ли био у кући?
— Јесте, господине, био је, одговори стрелац. Али баш у тренутку кад смо улазили на дворишну капију изјахао је кроз башту.
— Сам? упита Дик.
— Било је још око двадесет копљаника с њим, одговори човек.
— Копљаника! А зар није било жена? упита Шелтон.
— Вере ми, нисам видео, рече стрелац. У кући их уопште није било, ако њих тражите.
— Хвала ти, рече Дик. Стани да те частим. И Дик поче да копа по свом новчанику, али не нађе ништа. Потражи ме сутра, додаде, Ричард Шел ... сер Ричард Шелтон, поправи се он. Богато ћу те наградити.
А затим Дику сину једна мисао. Он брзо сиђе у двориште, отрча преко баште и стиже до главних црквених врата. Била су широм отворена. У цркви су се налазили многи избегли грађани са својим породицама и својим најдрагоценијим стварима; у олтару су се свештеници, у свечаним одеждама, молили богу за милост. У тренутку кад је Дик улазио у цркву песма хора одјекну испод засвођене таванице.
Он пожури кроз гомилу избеглица и дође до врата степеништа које је водило у звонару. Неки висок свештеник иступи пред њега и заустави га.
— Куда ћете, сине? упита он строго.
— Оче, ја сам овде по званичној дужности, одговори Дик. Не заустављајте ме. Овде сам по наређењу војводе од Глостера.
— Војводе од Глостера? понови свештеник. Па зар је битка већ довде дошла?
— Битка је завршена, оче. Ленкастерци су се разбежали, лорд Ризингем — покој му души! — пао је на бојишту. А сада, с вашим допуштењем, идем за својим послом. И, одгурнувши у страну свештеника, кога су ове вести, изгледа, биле ошамутиле, Дик отвори врата, јурну уз степенице, прескачући одједном по четири степеника, и стиже, без заустављања и посртања, на отворен раван кров.
Са звоника шоребајске цркве видео се, као на земљописној карти, не само цео град него и велики део мора и копна. Било је скоро подне; дан је био необично светао, снег се блистао. Гледајући унаоколо, Дик је могао да оцени страшне последице битке.
Потмула вика допирала је до њега са улица и покаткад, али врло ретко, и звекет челика. У пристаништу није остао ни један брод, ни један чамац. Зато су се на мору видела многа једра и чамци препуни бегунаца. На суву, такође, по пољима покривеним снегом, виделе су се разбијене групе коњаника како беже према шуми, и друге — без сумње јоркисти — како им пресецају пут и гоне их натраг у град. Свуда унаоколо лежало је много мртвих и рањених људи и коња, који су се јасно оцртавали на снегу.
Стрелци који нису успели да побегну у бродове још увек су водили борбу у пристаништу и из заклона пристанишних крчми. У том делу града су такође две три куће биле у пламену, црни дим, на овом светлом зимском дану, високо се дизао и у густим праменовима скретао према мору.
Код саме ивице шуме, у правцу који је водио за Холивуд, младом посматрачу на звонику привуче пажњу једна група коњаника у бекству. Било их је приличан број; ни у једном другом правцу није било толико ленкастераца заједно у једној групи. Иза њих је остајао широк траг на снегу, па је по њему Дик могао тачно да утврди место одакле су изишли из града.
И док је Дик стајао и посматрао их, они несметано стигоше на ивицу оголеле шуме, и у тренутку кад мало скренуше са свога правца сунчева светлост јасно обасја целу њихову поворку, која се јасно истицала према тамној шуми.
— Тамноцрвена и плава униформа! узвикну Дик. Заклео бих се да је то униформа сер Денијела!
Дик одмах стрча низ степенице.
Намера му је била да нађе војводу од Глостера, који га је једини, у овом метежу, могао снабдети довољним бројем људи. Борба у главном делу града беше готово завршена; и док је Дик јурио на све стране тражећи команданта, улице су биле препуне војника који су тумарали тамо-амо. Неки су били толико натоварени пленом да су посртали под његовом тежином, други су били пијани и галамили. Нико од њих, кад их је питао, није знао где се налази војвода. Најзад га Дик, сасвим случајно, спази на коњу, како издаје наређења за борбу против стрелаца у пристаништу.